Комунисти су побили господу. Зато је данас немогуће грађанско друштво.
Таман посла да иронично стојим изнад какве теорије и вршим исправке. Кад бих и марио штошта исправити, црна књига о злочину над господом, још је затворена у подруму постистине.
Остало ми је само да кажем своју. Отуђени, немоћни, презрени, обесправљени, изопштени, игнорисани, не могу бити грађа за грађанско друштво.
Ако се појединац свакодневно сукобљава са природним потребама, није ни за шта.
Колики се пут мора превалити да би приспјели у друштво испуњавања људских потреба са радошћу и задовољством. Уз допуштење да слегнем раменима – е, имало би ту много да се иде.
Грађанско друштво ствара се сагласношћу „поданика“ на свим нивоима. Није формула за идеално, него за уређено грађанско друштво.
Деца комунизма’ не могу градити грађанско друштво. Нису наследила очеву библиотеку. У кући, у којој се не чита, нема грађанског духа.
Непослушне из својих редова, комунисти су убијали или затварали – непослушне из својих редова – депес – за сада, оставља само без посла. За сада…
У панталонама од облака – скок са мотком из феудализма у социјализам. Не стиже се често преко сеоског мостића у имагинарни замак културе. Буржоазија, тако омражена, и капитал, још омраженији, сазидао је Коларац који је изоштрио грађански профил.
Опет, на залетишту видимо ударника који је наумио да прескочи неокомунистички зид, и доскочи у грађански меки душек. Сведоци смо тог трагичног скока.
У сеновитој Господској улици, иза спуштене ролетне чује се мелодијска линија „Сонате у А дуру“. Јужно од Саве и Дунава, још сто година, нећете чути сонату. Гдје је јужна граница – лирике. До те границе, ноћу, из ведрине капка роса.
Господа је писала лирику. Господа се предавала лирици мале ноћне музике. Урвине зјапе између фрушкогорске лирике и ловћенске епике. А лирски тај моменат према Богу, каже стражиловски Црњански, велика је новост од Косова. Лирски моменат Пустињака „без нигђе никога.“ У часопису који уређујем објавио бих лирску пјесму савременог пјесника из овијех Горах, али, авај, ко ће пабирчити о Косову и Видовдану.
Традиција – предање, обухвата историјско осјећање. Кад би тако остало.
Само модерност може спасити традицију. Грађанско друштво створило је модерног пјесника. Савременици су били Кјеркегор, По, и Његош. Рођени у размаку од двије године.
Ко би рекао да наспрам Његоша у вјештачким рајевима обитава Бодлер. Понајљепша Бодлерова лирска пјесама јесте „Стрвина“. Стрвина се распада у шикари поред пута. Стрвина магарца (који на Гојином цртежу), јаше газду.
Исто се тако успут распадају и народи од источних пустиња до балканских урвина. Источни народи нових сеоба – појешће трбух Европи.
Сиротиња са Блиског истока, од Ханаана и Сирије „шета“ до Европе. Црногорска сиротиња шета укруг по својој пустињи.
Литије су потоњи епски рефлекс заробљеног народа, који је далеко од грађанског друштва колико је далека и слобода. На заласку комунизма, опљачкани народ је на улици.
Још само фали да и поп ритмичким гласом са народне катедре почне теоретисати о грађанском друштву. Ово ми се није омакло. Али, ово не помињем у фрази покуде. Кад није у фрази покуде, нека буде у равни оцјене. Или је само ствар моје критичке наклоности. Критика је нужна колико и дисање. Доста су тезе квази интелектуалаца о грађанском друштву.
Послије револуције герилац је крампом одваљивао плочице у купатилу, клавиру сјекао ноге за потпиру, плишану завјесу стрицкао за петокраку.
Харамбаше балканских мафија – листом су синови комунистичких официра и удбаша.
Више је било грађанског духа између два рата, него од рата до јутрос. Кроз капију од кованог гвожђа гледало се у дубоку башту Акана Марића у Колашину. Дубина баште одисала је миомиром господства. И, чуо се танани пој жене са руком изнад бијеле руже. У Брдима, жена никад није запјевала.
Шетајући корзоом, господа се поздрављала подизањем шешира. Послије шетње ишли су на биру.
У завршеном опусу Ранка Јововића налазимо једну од најбољих песама новијег српског песништва „Нема више господе“.
Бећир Вуковић/ИН4С