Не одосмо на премијеру неких филмова са Феста, три званична пријема, две свадбе, неколико рођендана. Неодржане састанке не можемо ни побројати. Шта смо све неодложно поодлагали, непомериво испомерали, као што смо се неотуђиво отуђили од себе, ближњих, Бога, природе, живота…
И где смо то задоцнили!? Колико пословних ручкова није поједено? Осташе бутељке и бутељке неотворених скупоцених вина. Оних луксузних што ценом подижу сујету конзументу. Колико томпуса неће сагорети у устима на пречац ојачалих скоројевића. Да не помињемо важна пословна путовања уз још атрактивнију пословну пратњу за више особа.
И да не набрајам за шта све остадосмо ускраћени. Чиме смо то осиромашили, своје, обавезама и сујетама набилдоване животе.
Ограничено је кретање али нам је продужен боравак са собом са најдражима. Све што смо заборавили сада обнављамо. Од односа према породици и пријатељима до односа према природи и Богу. Сада смо суочени својим мислима и каквим таквим огледалом савести. Кажу да невоља човека чини бољим. Вероватно долази време катарзе. Ово је судар добра и зла. Молитва лечи као и добри људи. Мислима просвећујемо свет, добром делима просветљујемо себе.
Разговарамо и дописујемо са драгим пријатељима. Размењујемо духовите досетке хранећи своја већ помало отупела механички или прагматички програмирана чула.
Тај хумор је многима терапија. Али та умреженост бодри дух. Раде, Батица, Неша, Луле, Влада, Срђан, Бранко, Јевта, Жикица, моји дугогодишњи пријатељи – кафански ветерани у карантин протерани, како се шалимо. Мој друг Баја у својој рибљој коноби сваке ноћи уз гитару са доктором Микицом, вином дезинфикује и песмом растерује корону и њене рођаке. Почетак ванредног стања прославио сам са братом Гилетом, громадом од човека.
У недостатку дезинфекционо средстава, маски, рукавица и асепсола одвратили смо бачву са младим и питким мерлоом. Побегао је у зауставном времену видевши поред аут линије свеже снаге-глумце Нину и Стефана. Лепи, млади и паметни. Шта ће им глума кад им је Бог све дао.
Мој друг Саша лекар и шмекер, уз инструкцију чешког психијатријског друштва пацијентима да је нормално да разговарају са кућним љубимцима у карантину, али да им се обрате када кућни љубимци проговоре, шаље ми видео клип голишаве балерине као помоћ, за ментално разгибавање.
Протегао се дан ко мачка или још дуже као Фрушка Гора Дунавом по сред Срема који дрема до Илока. Недостају нам тамбураши и по неки сочни бећарац и сетни Владин кућерак…
А све изнад петоро и у кући био би неодговоран скуп.
“Отуђују нас”, рек’о би Богдан, вину одан мени сродан.
Видим на ФБ сви тумарамо по успоменама, отворени кавез нам враћа детињство, младост, срећу упаковану у ранац догодовштина. Из буџака се ваде пожутеле црно беле фотке. Школске, матурске, кафанске. Радету Бошњаку чувени Квака у Сарајеву пева на увце у време зимске олимпијаде, Слоба се присетио Монтреала средином осамдесетих, Пеђа Билећког служења ШРО-а.
И мислимо само о лепом. Мада неспокој куња у нама. Као у време бомбардовања када смо упознали и зближили се са људима поред којих деценијама пролазимо. Када је све прошло поново смо се учтиво удаљили завлачећи се у љуштуре својих амбиција.
Мало се сада ко пита шта ће се догодити када ово мине!?
Већина ужива у сваком дану. Не примећујемо ни рупе на путу, ни лајање малих керића који попут закржљалих људи кидишу на пролазнике.
Чак ни до даске одврнути зов завичаја првог комшије “Босно моја јабуко у цвету”, више не пара уши. Човеку временом постаје јасно да и људи, као вируси, мутирају до једне границе, те да се лако надограђују али се тешко одричу старих навика.
Привикавамо се лагано на тишину. Када сам се први пут после скоро два месеца вратио са фронта имао сам страх од тишине. Навикао сам да стално неко испали по неки разбуђујући рафал да се гласне.
Бука је део нашег духа. То је последица живота на препад. Да ли смо пали, или посустали, или постали освешћени страхом да ћемо се пре судње уре запутити тамо где нас све више има. Има ту гемишта или мешавине како би рекли Далматинци. Свега по мало као што је и добра мањка на земљи.
“Молитва”, опомиње подвижник Карејски. “Најтеже је сломити гордост у коленима пред Господом”, додаје.
И власт је забранила окупљања. Као у време окупације. Полицијски час је заведен. Тако и тако више нико никога и не заводи. Све је испрограмирано. Брак је као отворено ортачко друштво. Деца постају плен истополних монструма.
Владимир Владимирович ове настраности назива сатанизмом. Људе који руше породичне и традиционалне вредности “моралним наказама”.
Зна човек шта се дешава. И како се шта зове. Свестан је да свет клизи ка нестанку.
Сетимо се мудрих речи индијанског поглавице Сијетла упућених америчком председнику Френку Пирсу 1954.године у одговору на понуду о откупу индијанске земље:
“… Како неко може купити или продати небо, топлину земље? Та мисао је нама страна. Ми не поседујемо чистоћу ваздуха или одсјај у води. Ко то може купити од нас?
Сва ова земља света је за мој народ. Свака светлуцава борова иглица, свако зрно песка на речном спруду, свака измаглица у мрачним шумама,свако светлуцање и свака буба, свети су у традицији и свести мога народа.
Нектар који силази низ дрвеће носи сећање на црвеног човека…”, запажа мудри поглавица, поручујући белом човеку да ће се настави ли да прља властити кревет једне ноћи угушити у властитом смећу.
Кану ми кап вина на драму “Три живота Јова Милова”, чудесног и драгог Маја Ђуровића, човека који је у свом селу код Даниловграда саградио позориште. Мислили су да је луд. Продао стан у Београду и озидао позориште у селу. Такви се не смеју препустити забораву.
Опомињу Кнезови стихови “Молитва старице из Чаглавице” :
“Ако си толико милостив буди бар мало са нама о једини и милостиви Боже.
Сачувај нам мртве, живи се давно разбежаше”.
Мртви су на својим трајним адресама, а шта је са живима или онима чије живљење је последица озбиљних пропуста више фактора као што је и овај вирус ма одакле долазио свима нама опомена. Пропустили овим замрзавањем времена нисмо ништа, а добило смо ипак много. Себе и свет коме припадамо. Ако му се истински вратимо. И немојте да у том враћању себи превише сумњате у измешане компетенције науке и политике, граница ако је и постојала након овога ће нестати.
Мишо Вујовић/ИН4С