Накриво насађена Босна

Увлади Кантона Сарајево од три Уставом зaгарантована министарства, Србима је припало само једно, а и то једно заузео је Хрват. Како је у „Политици” 10. марта објаснила дописница из престонице БиХ, „Драшко Јовичић, који је у кантоналну скупштину ушао као хрватски посланик, из ње је изашао као српски министар”.

Тај час Србин, час Хрват, већ према бошњачким потребама, не долази из национално-верске СДА, него из грађанистичког Демократског фронта. А његова странка, као бајаги грађанска, и не држи до националног идентитета, презире „националне торове”, сем када долази из већинске нације у форми босанског унитаризма.

Ништа необично за прилике у Федерацији! Пре неколико година два Бошњака су се кандидовала као Срби упркос препознатљиво муслиманским именима, и као такви су били и изабрани. Да није било претходног пописа становништва на којем су се декларисали као Бошњаци, тешко би било формално им стати украј. Али и они су могли да објасне да је у Сарајеву остало толико Срба да их напросто не дотекне ни за посланике.

Ко се још сећа и помиње да је све почело већ 1990, неуставним избором Алије Изетбеговића за првог председавајућег Председништва, иако је то челно место било законом предвиђено за кандидата с највећим бројем гласова на изборима, а то је убедљивом већином био Фикрет Абдић. Нема никакве сумње да он не би заратио и да би те пресудне прве две године 1990–1992. под председавањем менаџера „Агрокомерца” и кладушког Бабе, изгледале другачије него под исламистом Алијом.

Овај потоњи је наставио с преварама и од законом прецизиране једне плус једне године остао пуних десет. Кад је Хрват Стјепан Кљујић требало да га замени, већ крајем 1992, Алија је, дилом са ХДЗ-ом, овог пробосанца привремено заменио за Херцег-босанца Миру Ласића, да би продужио свој ионако незаконити мандат. Лојални Пепи, уместо на челу колективног шефа БиХ, добио је тајм-аут. А када је крајем 1994. дошао ред на Србина, Алија се већ толико био уседео да Мирку Пејановићу није ни пало на памет да се позове на уставни закон о национално ротирајућем председавању Босном. Да су се држали устава, Алија би морао шест година да чека други муслимански мандат. Прво две Абдићеве године, па још по две српске и хрватске, а у међувремену би се суочио с неизвесношћу на новим изборима.

Кад се данас евоцирају успомене на прве две, још мирнодопске године вишестраначке БиХ, памте се само мајоризација српских посланика у Скупштини БиХ и референдум о сецесији против воље уставно равноправног српског народа. Заборавља се да је на референдуму, и таквом неуставном, у ствари одлучено да БиХ остане у затеченом статусу. Сецесионисти су напросто поражени на референдуму! Према резултату тог тзв. грађанског референдума 1. марта, који је ономад прослављен у Сарајеву, БиХ је донела одлуку да остане са Србијом у скраћеној Југославији. За сецесију је било законски потребно да на референдум изађу две трећине грађана БиХ, а у Сарајеву је званично пребројано да их је било мање. Уместо неопходних више од 66 одсто, било је недовољних 63,7 одсто. Сецесионисти су неосновано почели да славе победу, а Скупштина БиХ никада није прогласила независност. На српски протест одговорио је аустријски министар Алојз Мок: „Европа би признала сецесију и да је био само 51 одсто”. Да су муслимански, хрватски и европски политичари поштовали Устав БиХ, историја би кренула неким другим током. Вероватно бољим, јер горим није могла.

Ово није тзв. алтернативна историја, ове чињенице су део стварне историје првих лажи, превара и фалсификата на којима је посткомунистичка и још мирнодопска Босна „накриво насађена”.

Уз високо покровитељство тзв. међународне заједнице, муслиманско вођство је створило бесправно стање политичког кеч-ез-кеч-кена, у којем је дозвољен сваки ударац на Устав.

На таквим темељима касније током рата било је могуће направити муслиманску војску која се зове Армија БиХ, а против ње се боре ВРС и ХВО, и ослобађа територије на којима већином живе Срби и Хрвати. Могуће је створити ратног шефа државе кога нико није изабрао, који заступа једну од ратујућих страна и кога не признају два од три народа. Зато, ево, и четврт века касније, лоши темељи љуљају БиХ из дана у дан: данас је то вирус корона, јуче – мигранти, прекјуче – атлантске интеграције, дан пре – странци у Уставном суду…

Случајеве с почетка текста и не набрајамо као један од повода дневних потреса. Занимљиви су, међутим, као тачка сусрета Алијине визије Босне по Исламској декларацији („муслимани, када постану већина, треба да наметну шеријат”) и визија Босне по грађанистичком Демократском фронту („посланик или министар може формално да буде и Србин или Хрват, под условом да је стварно муслиман и Бошњак који се представља као грађанин и Босанац).

Велику синтезу је на недавном партијском конгресу образложио Бакир Изетбеговић. Национално-верски СДА отвориће се према боснољубним Србима и Хрватима. Елем, ако Додик и Човић неће унитарну БиХ, можда хоће њихови народи који су их изабрали. Опет старе обмане и самообмане које је изводио стари Изетбеговић и БиХ накриво насадио, а наследници наставили кривом стазом великог вође и свели је на данашње ниске гране ослоњене на инопротекторат.

Ненад Кецмановић/Политика