Не мислимо овде да се бавимо теоријама завере о томе да ли је и ко је направио вирус корона, те са којим циљем, али је јасно да се вирус корона користи као оруђе у геополитичким и унутрашњим политичким обрачунима. Економске и политичке последице епидемије су толике да се могу поредити с великим ратовима и природним катастрофама. Довољно је и ово што се десило – заустављање кинеске мегамашине и пад цена нафте. ЕУ је у рецесији, а вирус корона и мере које се предузимају око његовог сузбијања вероватно је гурају и у кризу. Слично је и на глобалном нивоу – „локдаун” држава и континената удара по многим индустријама, а пре свега страдају туризам, транспорт и нафтни сектор. Било је још криза које су довеле до пропасти малог бизниса, фармера, где велики преузимају мале, финансијски капитал преузима индустријски, а банкари реални сектор.
Геополитички гледано, у првој фази је ово деловало само као удар на Кину и на њену способност да јача и развија се. На Западу, пре свега у САД, у конзервативним и антикинески настројеним круговима чули су се гласови да ово треба искористити да се Кина и кинески капитал блокирају где год је могуће и на тај начин у перспективи успори кинеска привредна и свака друга експанзија. У САД постоје две школе мишљења – по једној, главни ривал им је Кина, а по другој Русија. Временом је постала доминантна ова прва, и то не толико јер је заговара председник Трамп, већ зато што ју је наметнула „реалност на терену”.
Но, у другој фази су се на удару нашле земље Евроамерике (поред земаља попут Ирана и Кореје). Ту је дошло до спора између два приступа пандемији. Први је да се иде на „тотални локдаун” или потпуни карантин, који скоро зауставља многе привредне гране, а други да се иде с много блажим мерама да би се сачувала привреда. Глобалистички медији, иако су номинално заговорници слобода кретања, овог пута су били агресивно за тотални карантин. Њих су следили СЗО и друге здравствене организације. Створили су такву климу да су владе морале да попусте јер су биле оптуживане да су неспособне или да им је битнија „економија од људских живота”. Тако је једна по једна влада, без обзира на реалну опасност и број заражених, поклекла пред организованом кампањом глобалиста (глобалистички медији, НВО сектор, политичари и интелектуалци везани за њих и сл.), у којој се свако супротстављање аргументима жигосало и дисквалификовало.
Ко је пажљивије пратио како су реаговали политичари током марта могао је видети наглу промену, од става „није то толики проблем” до тога „идемо на тотални карантин”. Чињенице и статистике могу да се тумаче на различите начине, па и на супротне. Број људи који су умрли од вируса корона, рецимо, у Италији даје за право заговорницима „локдауна”, али чињеница да број умрлих у Италији, кад се пореди с прошлом годином у ово време, није знатно већи, говори у прилог блажим мерама. Неке, малобројне државе одолевају овој кампањи, уз аргумент да би много више жртава однела дубока економска криза као последица вишемесечног „закључавања”. Британија, под вођством Бориса Џонсона, покушала је да „искулира”, али су таблоиди, откривши наводну тајну владину стратегију природног имунитета („имунитет крда”), приморали владу на мере за које се не памти да су примењиване ни у рату.
Но, главна позорница сучељавања две школе мишљења јесте Америка. Председник Трамп је дошао на власт уз подршку реалног сектора (нафташа, војне индустрије и сл.), али и подршком гласова „обичног човека”. Они су највише на удару од карантина. Цена нафте стрмоглаво је пала, а Трамп покушава да палијативним мерама спасе своје нафташе. Предвиђа се да би у марту милион људи у САД могло да изгуби радна места, док би наставком и појачавањем карантина њихов број био много већи.
Трамп покушава да апелује на федералне службе које се баве здрављем вестима да су Французи (и не само они) против короне користили одређене лекове са великом ефикасношћу. Против овог става устају глобалистички медији који то релативизују и доводе у питање. Очигледно је да либерално-глобалистички кругови желе преко вируса корона, а заправо преко тешких економских последица карантина, да на јесен поразе Трампа.
Слична „логика” завладала је и у домаћим либералним опозиционим круговима у односу на Вучића, али је то тема за други текст.
Бранко Радун/Политика