Шта је то што је својствено људским животињама (и каква све дивљаштва раде), прије него што постану цивилизовани, питање које је оставио Кант. Колико знамо, питање још увијек тражи одговор. У одговору, и страх би већ једном морао умијешати прсте. Од оног свакодневног који нам одржава разне кондиције, па до Страха Божјег.
Живјели смо у апсолутном атеизму, живимо у вријеме враћања вјери, и опет живимо у вријеме гоњења Христове цркве.
Увијек сам имао утисак да се људи хвале атеизмом. Као да на неки побједнички начин каже – ја сам атеиста. Проговори ли тада још нешто из човјека. Проговори ли (животињски) нагон. Да ли је Кант мислио и на атеисте кад је говорио о људским животињама, додатно је питање. Идеолошке убице, комунистичке и нацистичке, долазе тек послије Канта.
Један теолог питао се како дјелује атеиста који, оквирно, припада некој другој религији. Атеизам није везан само за хришћане. Каквог су профила атеисти ислама или будизма. Знамо каква чемер атеистичка прокуља са хришћанске стране. Ни нетеизам не познаје препрани филозофски атеизам. Ни агностицима се не вјерују да су сасвим атеисти. На крају, постоји ли муслиман – атеиста.
Да ли се људска животиња, у вријеме корона пошасти, макар корак приближила Расиновој дефиницији:“Плашим се Бога, драги мој Абнере, и немам других страхова.“
Није потпуна дефиниција атеизма – Бог не постоји. Права дефиниција атеизма гласи: Бог не постоји, Бог је зао, Бог је равнодушан. У склопу ове дефиниције, све је дозвољено. Она може да окупи атеисте који долазе са свих страна.
Кавав је, рецимо, атеизам министра полиције Нухоџића. Не провјеравамо да ли је Нухоџић атеиста, него само питамо И, питамо зато што полиција хапси Митрополита Амфилохија. И, питамо, зато што није логично, да се хапси таква личност, а да се заобилази министр полиције.
Логика каже да се министар полиције морао питати у вези хапшења Митрополита Амфилохија. Није, ваљда, да је наређење издао предсједник државе, или предсједник владе. У сваком случају, да не би нагађали, морали би знати, ко је наредио хапшење Митрополита Амфилохија.
Са друге стране, нелогично звучи да је налог за хапшење издао онај, који је само дан прије хапшења (у некој идиотској анкети), проглашен најпопуларнијом политичком личношћу. Међутим, логично је да се популарност некоме не свиђа. Онда је и логично да се удари на највишу адресу – на Митропилита – како би се та најмјештена – лажна популарност – скресала до ногу. Било како било, логично је и да се кланови система на све начине боре између себе, па докле доакају.
Челници ове власти, углавном, изјашњавају се као атеисти, па, према томе, претпостављамо да је и министар полиције атеиста. А, ако није, зашто би то и крио. Додуше, нисмо га ни видјели у молитвеном заносу. Исто тако, што се тиче најпознатијих политичара у Црној Гори, знамо ко је вјерујући, а ко није.
Ипак, нико не вјерује да се Нухоџић сам упуститио у авантуру хапшења једног од најпризнатијих великодостојника Православља. Кажемо – упустио у авантуру. Али, шта, ако је Нухоџић вјерник. То је онда за нијансу друга прича, и нимало авантуристичка. Ни лаичка. Све док сам не каже о чему се ради, логично је – Нухоџић је ухапсио Митрополита.
Све у свему, јасно је да министар полиције Мевлудин Нухоџић, не би смио, што кажу, на своју руку, хапсити Митрополита Амфилохија, али, по истој логици, не можемо га тек тако ни искључити из система – који хапси Митропилита.
Позната је дефиниција да стаљинизам није везан само за једну личност – Стаљина. На пример, ужас – колективизације – спровео би и његов велики противник Троцки, пише Плеханов. Што ће рећи да је стаљинизам – систем.
Ријечју, ако служимо логици, онда и ми живимо у неком систему ма како га звали. А, важна карика тога система јесте, без сумње, министар полиције Нухоџић. Додатни проблем јесте што је министар муслиман (сада већ сасвим неважно атеиста или вјерујући), који мора да има везе са хапшењем православног митрополита.
Шта смо хтјели рећи. Ни у оваквом систему, министар полиције Мевлудин Нухоџић, није човјек од сламе.
Бећир Вуковић/ИН4С