Ускрс 19. априла – никада такав. Затворила се Црна Гора сва у себе као и сви други и већи, нико нема времена за другога, не зна шта ће и са собом. Опсада, невидљива, без страних војника, али са биолошким злом који не зна за тврђаве и одбране. Да би преживјели морамо се удаљити једни од других, од најближих, физички доиста, али са муком у души.
Сјећам се Ђиласа, ,,Црна Гора“, јутро 6. јануара 1916: Отпочео напад са три стране на Црну Гору. Дан прије Божића. Данас на Ускрс ти напади долазе са све четири стране, можда и пете, одозго с неба или клија ова пошаст из саме земље, уморне и затроване Геје.
Када останеш сам са собом онда боље видиш оно што годинама скриваш. У несрећама, мукама, болијестима људи се подијеле не само на оне здраве и болесне, већ прије на оне који имају једне или друге кривце за ову пошаст.
Ипак, Црна Гора има једну историјску предност за ове ванредне ситуације: Навикла је на апсолутистички и породични начин управе, написао је Ђилас у истој „Црној Гори“. Као да нема ничег новог, све је већ виђено и запамћено, само су нова имена титуле, ријечи, називи за ласкавце и доушнике.
– Двор сања да се огради од Србије и српства, снују да ће склопити сепаратни мир са аустроугарском творевином, биљежи овај мученик идеја и звања у митровачкој тамници ’58. године прошлог вијека.
Данас власт у Црној Гори одбија помоћ Србије и вјежба примјену закона који треба да Српску православну цркву остави без храмова и права на једнакост, да православну вјеру учини непријатељима своје уплашене приватне државе. Чија ће то пропаст бити?! Бога тешко.
– А све када пропада, пропада некако срамотно, мислио је за то вријеме Црне Горе из божићне 1916. овај најчувенији Подбишћанин и Црногорац у новијој историји.
И данас, као и тада, Црна Гора је у себи сукобљена, раздрта и раскомадана.
Увијек је у њој живјело најмање двије Црне Горе, оне главара који се ,,везују“ за двор и династију, награде и звања из руке господареве и оне друге чије је коријење у моралној побуни Марка Миљанова и других војсковођа и устанаша, против самовоље књажеве и јачања грамзиве, ласкаве и развратне камариле. Данас их је и више.
Једни, ови први, некако и данас су најближи моралном лицемјерју (када некога згазиш, можеш га и пожалити). Ови други вјерују у судбину да се може пропасти, а не покорити се.
И док нас вирус физички удаљава да не можемо ни мајку ни оца видјети, старе ране у свима као да само чекају тренутак да ова земаљска болијест прође, не само ова невидљива већ и она свакодневна, вишедеценијска, заразна, на врху који о себи мисли више него о народу, док они на ,,новом двору“ вјерују да им је корона и помогла, тако што је забранила неслућену моћ блажених литија које једва чекају да се поново објаве или што им је у руке ставила додатну моћ сијања страха од полицијских марица и тамничења несагласних, као и сву обавезујућу помоћ учинило ,,очинском бригом“ партијског врха за свој, болијешћу угрожени, народ.
Много је љекова данас у оптицају око вируса, али ниједан не лијечи. Нема лијека ни за Црну Гору све док се не прихвати реалност од које сви бјеже, јер себе виде и јачим и бољим и љепшим него што су, и Црну Гору својим посједом, садашњим или будућим, а њој баш и не треба много осим братске руке и заграља.
Све што ово вријеме забрањује, Црну Гору лијечи. И да је ту још понеки љекар, душе као овај мојковачки мудрац, након свих својих узаврелих ревулуционарних рана и пораза, могли би без страха рећи да је здрава Црна Гора, јер вјечно оболијевати није здраво, а само здрави преживљавају пролазност.
Теодосије/ИН4С