Био је април, двадесет трећи, године 1999, поноћ је одавно минула, над Београдом је сипила досадна прољећна киша а град је, под пријетњом сталног бомбардовања, био у скоро тоталном мраку. На РТС-у се давао филм „Заувек млад“ са Мел Гипсоном, Џејми Ли Кертис и Елајџом Вуд. У два сата и четири минута попоноћи, филм је прекинут да би се емитовале вијести. Кренула је шпица и… одједном је екраном зацарио мрак. Злослутан и апсолутан. Први пут у историји модерног ратовања бомбардована је једна телевизија.
Нижу се године, пепео заборава полако пада на датуме, на успомене, на стравичне слике разореног студија, монтаже, мастера, на изваљене зидове, арматуру…Тада су само три студијске камере, прекривене црном прашином, и даље стајале као да чекају да се програм настави.
Јутро које је свитало мутно и у измаглици, уз парајући звук ватрогасних и кола хитне помоћи, свело је црни биланс НАТО-вог крвавог пира: шеснаест раскомаданих тијела радника РТС-а.
Упоредо уз неподијељену жал за жртвама, све ове године остало је без правог одговора питање: зашто? Оно је урезано и у споменик на прилазу згради Телевизије. А уз то питање, неминовно иде и оно о кривици. Ко је знао да ће РТС бити бомбардован и зашто није издата наредба да се Телевизија измјести на неку безбједнију локацију? Тим прије што су тадашња Савезна влада и премијер, покојни Момир Булатовић, већ били издали наређење о пресељењу.
Сва кривица и сва одговорност сваљена је тада на директора Милановића, а одмјерена је са десет година робије.
Тешко је поред толиких невиних жртава тражити било какво оправдање и амнестију за било кога. Нарочито у атмосфери аутодеструкције којој је наш народ склон и који је спреман да ствари поједностављује и гледа у црно – бијелој перспективи. А још кад се таква склоност појача свакодневном и заглушујућом пропагандом споља и изнутра, онда уопште не чуди то што се питање свеопште кривице за агресију и овај несумњиви злочин симплификује једноставним рјешењем: ЗА СВЕ ЈЕ КРИВ СЛОБА!!!
Познавао сам неке од жртава. Сретали смо се повремено током припрема заједничких дневника и емисија. Отац једног од њих је из мог села. И сад га понекад сретнем, мршав, црн, у црнини и са сиједом брадом, ћути погурен под бременом питања на које још нема и задуго неће бити одговора. Али, кад год се присјетим те стравичне ноћи, а бива то често, уз питање „зашто“ и да ли руководство Телевизије сноси кривицу за жртве, јави ми се и питање шта је са кривицом других. НАТО команде прије свих. Зашто нико и никад то „зашто“ није поставио Бриселу, Пентагону, Лондону, Паризу, Бону? Зашто се остало нијемо и без праве реакције на нечувени цинизам Џејмија Шеја да је ријеч о „колатералним жртвама“.
Зашто макар није пресавијен табак и устало се тужбом пред Међународним судом правде, колико год његова „правда“ била ћорава на једно, а често на оба ока? Тек тада и само тада питање „зашто“ и питање директне одговорност имаће пуни смисао.
И још нешто. Чињеница да је прецизно навођеном бомбом гађано само „срце“ Телевизије говори да није бомбардована зграда. Не, гађана је и погођена њена основна функција са очигледном намјером да буде спријечена. И она би била гађана и погођена гдје год да је Телевизија била измјештена. Јер тако технички и организационо сложен систем није лако изместити а још га је теже сакрити. Поготово кад је тада земља просто врвила од шпијуна и локатора.
Мртве више ништа не може да врати. Бол њихових породица ништа не може да ублажи и мој комшија Делетић се више никад неће насмијати. Али, истина, права и потпуна, могла би и морала бити некаква сатисфакција.
Опет је два попонћи и двадесет трећи април је по двадесетпрви пут замакао у историју. И опет без одговора „зашто“ и јасно и потпуно адресиране кривице. Јер, мало је један Милановић, колико год да је или није крив, и мало је десет година робије за толико убијених година живота. Тек кад и ако икад дочекам одговор на то питање можда и одгледам до краја филм који је те ноћ за њих шеснаест остао заувијек неодгледан.
Емило Лабудовић/ИН4С