Прошле су тридесет и четири године од како је градић Припјат у Украјини а онда и читав свијет потресла ужасна експлозија реактора у нуклеарки „Лењинова меморијална електрана Чернобиљ“.
Човјечанство се први пут послије Хирошиме и Нагасакија сусрело са неконтролисаном нуклеарном експлозијом и њеним последицама. Радиоактивне честице, у 400 пута већој количини од оних у Хирошими, направиле су облак који се наредних дана проширио скоро над читавом планетом.
Нешто касније, град и његова околина су евакуисани а радијација је осушила сва стабла и убила скоро све животиње у тој области. Читава област се претворила у аветињску пустињу без знакова живота. Експлодирани реактор је стављен у такозвани „бетонски саркофаг“ који је знатно смањио емисију радиоактивних честица али она је и даље била смртоносна за све облике живота. Број директних и накнадних људских жртава ни до данас није прецизно утврђен.
Свијет је, тако, добио прву опомену да је нуклеарна енергија „добар слуга али и зао господар“ и да нема апсолутно поузданих система њене контроле. Експанзија градње нуклеарних централа која је била захватила свијет постепено је утихнула а онда се скоро угасила.
Али, мимо очекивања научног свијета да је област око нуклеарке заувијек изгубљена и мртва, године након катастрофе су показале сву виталност природе. Пратећи дешавања око Чернобиља и мјерећи степен радијације, научници су утврдили да се, и поред ужасних услова који подсјећају на оне послије удара метеора који је уништио диносаурусе, живот није предао. Поставивши бројне видео камере које реагују на кретање живих бића, научници су дошли до података да се „Црвена шума“ која окружује Чернобиљ сасвим опоравила и да у њој живе бројни медведи, бизони, вукови, рисови, дивље свиње, коњи, птице и инсекти. Утврђено је, такође, да су генетске девијације узроковане радијацијом скоро незнатне. Једино су краве давале млијеко четири пута контамираније од дозвољеног.
Испоставило се да се природа у одсуству људи сама изборила и опоравила и да јој једина права опасност пријети од човјека и његових умотворина.
И док ће градић Припјат за човјека бити ненасељив следећих најмање 24 хиљаде година, биљке и животиње су не само преживјеле већ се намножиле и развиле. Показало се да је апсолутни господар планете – човјек – њена најрањивија и најугроженија карика.
Али, као понављач који никако да савлада лекцију, човјек се и даље понаша као слон у радњи с порцеланом. Игра се генетиком (нарочито у области хране), вирусима, гомила нуклеарно оружје, троши ресурсе природе као да су вјечни… ријечју: сијече грану на којој (мада је, кажу са ње сишао прије нешто мање од 5 милиона година) још увијек сједи.
Упозорење Чернобиља очигледно, није било довољно да разоружа нуклеарни арсенал довољан да вишеструко разори планету. Епидемије смртоносних вируса које су однијеле милионе живота нијесу затвориле лабораторије у којима се експериментише њима. Пуцање озонског омотача, јединог штита од погубног утицаја Сунца, није зауставило емисију угљендиоксида… Човјечанство се у суманутој вртешци креће ивицом пакла а довољна је мала грешка у прорачуну као у Чернобиљу или неки нови Хитлер па да све оде у… Хондурас, што би рекао Ђоле Балашевић.
Можда је последњи час да се мало предахне и озбиљно размисли. Нова, плаветнија слика Земље показује како и не треба много па да буде боље. За човјека, прије свега. Јер за њега у „Црвеној шуми“ следећих 24 хиљаде година неће бити мјеста.
Емило Лабудовић/ИН4С