Живимо у друштву некажњивости и законодавца, и онога који служи законодавцу. Примјер за овакво виђење ствари јесте бивши предсједник Скупштине Црне Горе Ранко Кривокапић – за којега ћу у неколико наредних редака користити иницијале Р. К.
Послужимо се једним већ изреченим провокативним ставом: може се говорити о етици фашизма, али не може се говорити о етици шовинизма. Не зато што шовинизам одступа од канона етике.
У случају Р. К. не ради се о некој аутентичној политичкој личности. Р. К. није био кадар да ишта прими споља осим шовинизма, најсличнијег хрватском. Остало је лоша инсталација.
У Црној Гори, етички моменат нигдје није опипљивији него у политици. Макар овдје преовладава такво искуство. Један од типичних примјера за такву етичку опипљивост у политици, управо је Р. К. Бесмислено је поредити га са било којим пол. профилом. Шовинизам гарантује неуспјех, крах сваког обрасца, и политичког, и културног, и друштвеног… Политички образац Р. К. давно је приведен крају, фалила је само тачка.
Циник би само жалио што се Р. К. није смио до краја – политички изјаснити.
Људи нису неморални, али нису ни морални. Ако идемо средином, видећемо да ипак теже моралу. Требало би и политичари. Опет, мање од свих овдашњих политичара, Р. К – а тешко да можемо угурати у такав оквир. Не ради његове запремине, него ради пол. неморала. У нашој стварности, етички критеријуми занемарљивији су код других професија, него код политичара. Умјетност јесте одступање од канона етике, али важи ли исто и за политику. Шта рећи ако политичар попут Р. К. вулгарно деградира историју неког другог народа (српског, и цијело српско – историјско искуство), а велича лажну битку код Туђемила, која се десила чак прије Шизме. Таква „критика“, фалсификат, и слично – скрати простор политичког манерва. Онда, доживите политички саобраћајни удес попут Р. К.
Шовиниста није за дијалог. Било гдје да се налази, на било којој пол. коти (па био и предсједником Скупштине), попут Р. К. налази се изван реалног политичког рама а да тога није свејестан. Зато се таква каријера често заврши на тако бруталан начин. Медојевић је, заиста, био бруталан, али боље што је политичар Медојевић био бруталан, него, неко Х, којега Медојевић политички представља.
Нажалост, у Црној Гори, нисмо превладали расправу о неким основним стварима (о основним политичким питањима), на које је стављена тачка у свим посткомунистичким земљама. И, кад неко то стање стално провоцира – попут несрећног Р. К-а- онда доживи бродолом. Не може друкчије. Непревладавање нескривене мржње, антисрпства, непревладавање шовинизма, није гарантовало никакав друкчији епилог. Јесте брутално, али то је једино на шта је таква такозвана политика осуђена. Видјели смо нешто слично, не тако давно, одмах ту иза бријега.
Више је било укуса у Медојевићевој бруталности, него што је било укуса у ономе што је претходно рекао шовиниста Р. К. Имам права на свој укус. Не кажем да је мој укус прихватљив. И, не бјежим од расправе о наведеним укусима. Међутим, послије свега, треба расправљати и о – неукусима. Нарочито о овдашњем политичком неуксу. Може се штошта замјерити политичарима, али да сам био у прилици, на неки свој начин, и сам бих већ, одавно, за сва времена завршио са Р. К.
Р. К. бијаше дао себи за право, да, чак, креира некакав црногорски политички укус. Чак је у томе, унеколико, и успијевао. Такав став Р. К. као да бијаше попримио некакво чисто – лично задовољство. Са друге стране, гледано из близине, нико није произвео толико црногорског политичког кича, попут Р. К. (Не узимајући у обзир секташе око распопа.) Шовинизам је политички кич, као што сваки умјетнички отпад не може побјећи од судбине кича. Таква судбина сачекала је и шовинисту Р. К. Зато је Р. К. сада сасвим на политичкој маргини, попут неколицине опозиционих политилара који се грчевито боре да опстану на политичкој сцени, бесомучно – борећи се за цензус. Можете провјерити поређење, али, вјерујем, негдје ћемо се срести.
Проглашавајући Медојевића политичким самоубицом зато што је у коалицији са Србима, себе проглашавати грађанском опцијом а служити мафији, може само политички нико никовић, који, напокон, напушта и сцену шовинистичке фарсе.
Како се зове слуга мафије, у речницима не налазимо. За језичку немоћ, Медојевић није крив. Зато је завршна ријеч испала како је испала.
Народ и не зна шта жели, док му се то не понуди, рекао је један енглески политички дизајнер. Од избора до избора, народ је искуснији, па самим тим има и друкчији однос према политичким понудама. У сваком случају, потрошеним политичарима попут Р. К. не осмехује се будућност. Као ни, рекосмо, неким другим тзв. опозиционим сјенкама, који су у једном тренутку видјели у Р. К. неки нови опозициони модел.
Какав би требало имати укус, да би се одупрли укусу епохе, није наивно питање, али није ни за овдашње политичке, културолошке, нити друге опције. Али, од нечега се мора живјети, опет опомиње народ. Политички неукус, неморал, шовинизам, дискриминација, фалсификовање – постали су чиреви по лицу, нагрдили образ као несрећном Ранку Црнојевићу, и не може више у народ.
Бећир Вуковић/ИН4С