Носталгија за прошлим за младошћу и временом кад су перспективе били обојене ружичастим, често учини да се о времену иза нас суди као о много бољем од дана које преживљавамо.
Мило Ђукановић
То иде дотле да је познати писац из наших крајева, Миодраг Булатовић, један свој роман крстио насловом „Рат је био бољи“.
Међутим, објективна анализа трајања Црне Горе, од њених првих трагова, преко времена Петровића, међуратног и поратног периода, комуниста и ових неокомуниста, јасно би показала да бољих времена у њој скоро и да није било. А ако их је и било, било их је у фрагментима, кратко и на стакленим ногама. Али, оно чега никада није мањкало на овом простору кроз све друштвене, економске и социјалне мијене кроз које смо пролазили јесте – МРЖЊА.
Постоје разне дефиниције овог социо – психолошког стања, али мржња се најчешће дефинише као „осјећање интезивнне одбојности према некоме или нечему“. Али, како год је дефинисали, дубока, скоро патолошка мржња је трајала и још траје као најчешћи и најјачи облик испољавања друштвене свијести. Мада филозофи, социолози и психолози тврде да је мржња индивидуални осјећај, збир јединки у одређеном времену и простору које су гајиле и испољавале „дубоко, трајно, јако осјећање анимозитета, љутње и непријатељства према особи, групи или предмету (дефиниција према „Речнику психологије“), чинило је мржњу, често, објективним стањем друштвене свијести.
Та стања су, наравно, својствена многим народима и често попримају облик препознатљиве и трајне матрице. Мржња према протестантима, хришћанима, исламистима, Индијанцима („само је мртав Индијанац добар Индијанац“), Црнцима, Јеврејима, Циганима, Србима… бивала је, а на жалост још увијек је, коријен многих сукоба, од оних локалних па до готово свјетских размјера.
Али, оно што драстично разликује та стања и појаве у којима се, без обзира на образложење, мрзе „други“ и „другачији“, јесте то што смо се у Црној Гори вјековима мрзјели и мрзимо се међусобно.
По оној народној: „ако немаш душманина, родиће ти га мајка“, ми смо се мрзјели и мрзимо се скоро породично.
Поглед уназад говори да су племенске заједнице у којима смо били организовани више кидисале једна на другу него на стране завојеваче и непријатеље. Да су кроз „клубаше“ и „праваше“, присталице Двора мрзјеле присталице парламентаризма, да су заговорници уског етничког црногорства мрзјеле (и сад мрзе) присталице шире, српске, етничке припадности.
Да су комите мрзјеле комформисте а ови њих, да су четници мрзјели партизане и обратно, „информбировци“ „титоисте“, комунисти грађански опредијељене а ови још дубље њих, и тако даље и тако даље… до данашњих дана. А оно што је заједничко било свим мрзитељима кроз вријеме јесте да су најжешће и најострашћеније мрзјели – браћу. Ријечју: више су Црногорци (ово само као географска одредница) смакли црногорских глава него све хорде непријатељске које су вршљале овуда.
Са свим непријатељима, а било их је, није да није, у међувремену смо закопали ратне сјекире. Турци, Њемци, Италијани… па ови новији, Хрвати, Албанци, Американци… све мој до мојега, односно брат до брата. Једини са којима се нијесмо и, сва је прилика, нећемо скорије измирити су – браћа.
Мржња која тиња према Србима, овдашњим, па према Србима преко „црте“ и Русима „тамо далеко“, интезитета је који тешко да је забиљежен кроз историју нашег „мрзијанства“. Да ствар буде гора, та мржња је институционалозована па сада држава, оличена у свим својим елементима, од Мила, Владе до Катнића, мрзи дио својих поданика, мрзи најближег (по свему) сусједа, мрзи три вијека дугог заштитника и храниоца.
Мрзимо се не само ми који јесмо већ мрзимо и оне који су били и које је одавно прекрила „трава заборава“. Мрзимо њихове сјене, сјећања на њих, до мјере да, рецимо, фашисти имају право на гроб усред наших поља док кости наших очева и дједова још увијек труну расијане од Хан Пијеска, Зиданог Моста до Блајбурга.
Умјесто да временом тиња, да се тањи и јењава, ова наша садашња мржња, храњена плански, организовано потпомогнута споља, јача и букти свакодневно. Чак нас ни заједнички изазов са којим смо се суочили кроз текућу пандемију није приближио ни за јоту.
Докле???, могло би бити и јесте питање свих питања? Има ли и хоће ли бити вакцине за овај наш „вирус“ који нас једе без лијека? Какви су били његови плодови и резултати кроз вријеме, памтимо и знамо. Таман довољно да наслутимо какви би могли бити ововремени резултати ако ово потраје. А још је индијски филозоф Сидарта Гаутама, истражујући поријекло мржње закључио: „мржња се никад не закључује мржњом већ једино њеним одсуством. Ово је вјечни закон“!!!
Хоћемо ли се и када, као народ, опаметити, питање је за дубљу анализу. Али, оно што је и лаику видљиво јесте да ово наше „крваво братско коло“ неће стати све док главни произвођачи, храниоци и промотери мржње не сађу са позорнице и буду смјештени у њену дубоку позадину. Док држава и њене институције не припадну свима и почну да брину и раде за све.
И, да не околишим као киша око Крагујевца: док се ДПС и њени главни „оператери“, од Мила до Миливоја, не смијене и призову к познанију права. И то без мржње. „Ни по бабу ни по стричевима“ већ по правди и закону. Божјем и земаљском.
Емило Лабудовић/ИН4С