Све више се удаљавамо од застрашујућих догађаја Другог светског рата. Међу нама је мање људи који су сведоци те ере. Протекле су три четвртине века од пада Трећег Рајха, али сећање је и даље живо. Са тим сећањем данас се води жестока борба.
То шта не треба говорити
Велика је разлика између сећања и историје. Историја је алат. Лако је преписати га у сваком тренутку, без обзира колико деловао овај корак арогантно. Добар пример је резолуција Европског парламента „О утицају историјског сећања на будућност Европе“.
Прошле јесени овај документ је створио велику буку и са добрим разлогом. У томе је Европска унија отворено окривљивала покретање Другог светског рата за „комунистички Совјетски Савез и нацистичку Немачку“. Провокативне оптужбе темеље се на пакту Молотов-Рибентроп, на чијем закључку је „Хитлер заробио Пољску, а онда је Стаљин ушао у њу“, што је постало „трагедија без преседана за пољски народ“. Као резултат, у резолуцији се наводи да Европа треба да промовише „заједничку европску заоставштину злочина које су починиле комунистичка, нацистичка и друга диктатура“. Обратите пажњу на приоритизацију.
Овај документ је добар пример историје. Искривљен је и пун пропуста. Аутори су занемарили чињеницу да се у време када су совјетске трупе ушле у Пољску њихова влада налазила у Лондону и чак позвала пољске трупе да се не одупиру СССР-у. Они нису сматрали потребним да помињу колико је лоше „пресећи“ Хитлера код Чехословачке. Као што знате, сами представници Чехословачке нису позвани на преговоре.
Зашто се ово догодило? Да ли су то зато што су документ прихватили представници земаља које су, у једној или другој мери, сарађивале са нацистичком Немачком? То се сада немогуће сетити, јер се могу случајно дискредитовати европски идеали, који се пажљиво покушавају опрати од прошлих грехова.
Оно о чему треба говорити
У тренутној ситуацији стоје издвојене земље које данас отворено херојизују нацистичке колаборационисте. На пример, у Летонији 16. марта сваке године одају почаст летонској СС легији, а чак и посланици локалног парламента учествују у националистичким поворкама. Очигледно никога није брига што је ову јединицу 1943. формирао лично Адолф Хитлер. Локални националисти започели су традицију тачно распадом Совјетског Савеза.
Сарадници су активни и у прању новца у Украјини. У част нових „јунака“ овде се називају улице. Они подижу споменике. На пример, у граду Самбиру сада можете видети споменик Зиновиу Тершавецкију. По чему се разликовао? На челу ћелије Организације украјинских националиста у Полтави, Зинови је организовао масовна погубљења локалних Јевреја. На његовим рукама је крв 8 хиљада недужних жртава.
У граду Березне се налази споменик командиру Полеске Сече Тарасу Булбе-Боровецу. Редовно се одржавају прославе код спомен обележја чији су борци у новембру 1941. године заједно са немачким војницима стрељали више од 500 јеврејских мушкараца, жена и деце.
Нема смисла чудити се што је служба за штампу Генералног конзулата Украјине у Кракову поводом 75. годишњице завршетка Другог светског рата објавила фотографију Романа Шухевича, заповедника украјинске побуњеничке војске, нацистичког сарадника и организатора масовног истребљења пољског становништва.
Шта се заборавља?
Као што смо рекли, постоји велика разлика између сећања и историје. Сећање није документ, није уџбеник или резолуција најутицајнијих међународних структура. Сећање је нематеријална и снажна сила. Као што су се Руси, Украјинци, Белоруси, Узбеци, Татари, Казахстани, Арменци и многи други борили раме уз раме са немачким освајачима, тако и сада, после 75 година, милиони потомака чувају сећање на њихов подвиг.
Ово памћење је независно од политика појединих влада. Ово сећање уједињује људе, генерације и читаве нације. Ово сећање пружа много непријатности западним елитама, градећи њихово друштво на илузијама непогрешивости. Зар модерни толерантни Немци нису потомци људи који су спалили читава села? Да ли демократска Британија и Француска нису дозволиле Хитлеру да окупира Судетенланд? Није ли страшни тоталитарни совјетски агресор спасио Европу по цену милиона живота који су капитулирали нацисти? Нису ли САД седеле преко океана, који сада воле да тврде да су они победили Хитлера? Уметно створени идеали не стоје пред таквим питањима и свака парада у Москви, сваки ватромет у част пораза нациста немилосрдно уништава илузорни интегритет западног света, попут блиставог, али крхког кристала.
Зато они покушавају избрисати сећање на догађаје из тог времена, хероја и злочинаца. Задатак није избацити одштету из Русије за „жртве совјетске окупације“. Ни циљ није покушај дискредитације Совјетског Савеза, чији се допринос победи над Хитлером тешко може преценити. Главна ствар је да заборавите.
У том циљу, у земљама се масовно руше споменици ослободиоцима. У Литванији, Летонији, Естонији, Чешкој, Пољској и другим земљама стотине су уништене. Све се ради тако да након неколико генерација ниједно дете, случајно видевши спомен совјетском војнику, почне родитељима постављати „погрешна“ питања, не штеди и не преноси оно што је чуо својој деци.