Свака опозиција има невјероватну позицију – позицију критике. Ако позицију упропастите, онда, нема оправдања, нити шансе за повратак. Критика не смије бити импровизација, нити било какав лазур. Критика није ни кречење ни шминкање. Критика ако није темељна, онда су учинци контрапродуктивни. Исто важи и за политичку опозицију, и за појединце. Што важи за Атину, важи и за Сократа.
За ову прилику издвајамо двије критике: о усташама, и свињама. Аутор прве је предсједник Хрватске Милановић, а друге бив. прдсјед. Скупштине Црне Горе Кривокапић.
Предсједник Хрватске неће присуствовати националним свечаностима са паролама – за дом спремни. Помишљам, предсједник Хрватске разочарао је многе Црногорце. Смијете се кладити да је „инцидент“ предсједника Хрватске, највише погодио баш овога Кривокапића, жучног критичара свиња Милоша Великог. Заобиђимо и разочарење оних који су смислили паролу – учимо дома.
Искорак предсједника Хрватске из фашистичких симбола – заиста је нешто ново, и неочекивано. У малим културама попут наше, такви кораци су незамисливи. Зато је неко на тераси, а неко у брлогу, и полемише са свињама.
Хрватски предсједник више није спреман да одговара на усташки поклич – за дом спремни. Црногорски текстописци о томе не полемишу. Тежак је то ударац за црногорске шовинисте. Хрвати се одричу усташких симбола, а по Црној Гори пјевају се стихови усташе Секуле Дрљевића. И, манише се Милошевим свињама.
Обнављање дрљевићевског духа, и благосиљање распопа, највише је кумовао вазда спремни критичар свиња. Остала је и прича о уцјењивању партнера, и пријетњи раскидањем коалиционог брака, ако се не усвоји његова идеологија.
Пледирати за црногорског идеолошког промислитеља, а заглибити у брлогу полемике са Милошевим свињама, антолигијска је прича.
Овај бив. пред. Скупштине, и бив. пред. партије, сада личи на некога ко се самокажњава; који се самокажњава зато што није успио пројекат, по којем су Срби у Црној Гори, морали да остану само – политички Срби. Отуда и бесловесне критике.
Ваљало би и истражити да ли је Милош Велики од трговине са свињама помогао печатање „Горског вијенца“. Како вам звучи: Његош је посветио „Горски вијенац“ Карађорђу, а штампу је платио Милош. Ако Милош није финансирао „Горски вијенац“, јесте „Огледало српско.“
Стоји и питање: ко је у то доба био писмен. Један духовити српски песник објашњавао је у „Коларцу“: „Вук је био неписмен, али све нас је описменио.“
Коларац је био трговац соли, али оставио је задужбину гдје се изводи „Еро са онога свијета“, и Бахове фуге. У „Коларцу“ се чекао и Годо. Појединци су обликовали народ, финансирали, посветили и објавили, све успут тргујући. Али, та трговина разликовала се од данашње крађе. Некада се давало, данас се отима. Некад се градиле задужбине, данас се руше. Не руши се само физички, него и ријечима.
Подређивање критике некритичким циљевима, исто је што и спремање слушкиње за идеолога. Има критка које личе на ноћно пењање уз туђе степенице. У свом дворишту имате критичаре који су вам већи непријатељи од доказаних непријатеља…
И свиње имају своје мјесто у општој историји. Коњ је заузео величанствено мјесто, а свињу до данас прогоне. Треба се клонити произвољних прича о свињама. Критиковати свиње а фалити се Његушким пршутом, није ни духовито.
Вука је највише финансирао неписмени Милош Велики. Велики трговац свињама помагао је оно највредније у српској култури. Зато и данас рију за Милошевим свињама.
Многе полемике са свињом почеле су оног давног дана кад је – крме реп искривило – па преко бисера које уместо тикава бацају свињама. Да не заборавимо ни Његошеву пјесму „Орао и свиња“.
Не морате дирнути сваку дирку да би осјетили звук. Не морате ни коментарисати сваку свињску критику.
У доба короне проживјели смо једно теоријско стање, и осјетили скоро катарзу душе. Оно што нисмо знали о апокалиптичном, кући смо научили од короне. Чим је корона олабавила, опет се онај поћерао са свињама. Ваљда, критика свиња иде уз свињски грип.
Остаће и записано да су Црногорци показали највећи страх од вируса.
Бећир Вуковић/ИН4С