Историја је немилосрдна према српском народу. Да би избегао погром, често је морао да бежи пред суровим окупаторима, да се повлачи у брда, да се исељава са југа на север и са запада на исток. Нигде није успевао да нађе мир. Претваран је у граничаре, у прве редове војске великих империја Аустрије и Русије у освајачким походима. Затим је, уместо похвала и награда за погибељ и храброст, претваран у сиромашне паоре и насилно унијаћен. Да би то избегао, остао православан и светосавски народ, опет се морао селити, остављајући своју Србију окупаторима, с мало наде да ће се икада у њу вратити.
Угарски краљ Матија Корвин је од 1478. до 1482. у Угарску населио око 200.000 Срба. Срби из Венчаца у Шумадији 1525, под властелином Павлом Бакићем, с дозволом угарског краља насељавају град Шољмош. После 1530. насељавају Славонију и делове Хрватске до Пожеге, Вуковара, Брода, затим Печуј, Бају, Сегедин, Арад, Темишвар, Вршац и све до Дунава. Ова област је добила име Расција (Србија). Бежећи пред турским зулумима, следеће велике сеобе Срба у Хабзбуршку монархију предводили су патријарси, најпре 1690. Арсеније Трећи Чарнојевић (по проценама око 185.000 људи). После аустријско-турског рата и поновне турске окупације Београда 1739, другу велику сеобу, када се иселило више од 70.000 Срба, предводио је Арсеније Четврти Јовановић. Успут су, према наводима, Турци побили око 80.000 Срба. Преживели су добили право насељавања и самоуправу у јужним деловима Угарске, око Суботице, Баје, Сегедина, Дебрецина, Мохача, Чонграда, Капошвара, па до Будима и Сентандреје, с привилегијама које им је доделио аустријски цар Леополд Први. Заправо су постали живи бедем или војна граница која је успешно штитила Угарску од Турака.
Напуштена српска насеља на Косову и Метохији, у јужној, централној Србији и Шумадији, била су опустошена, а у њихове јужне поседе спуштају се Албанци из планинских подручја Малесије. После разних мера и уговора, пре свега процесом асимилације и повратка оних који нису желели да промене веру и имена, у данашњој Мађарској, према попису из 2011, остало је само 10.380 Срба, а у српској вароши Сентандреји још само три српске породице. У Румунији, где су регион Арада, Темишвара, Тамиша и Караш-Северина и румунског Баната према Дунаву насељавали Срби, остало је око 700 Срба у Араду и 1.097 у осталих 29 жупанија.
Величанствена књига Милоша Црњанског „Сеобе” говори о трагичним сеобама Срба и породице Исакович у потрази за слободом, миром и одбраном Српства. Најпре из Турске у Аустрију и Угарску. Затим, разочарани односом империје Марије Терезије према њима, у Русију, тачније Украјину, где су одлуком царице Јелисавете формирали Нову Сербију или Славеносербију (1752–1764) у Доњецкој области. У братску Русију, као обећану земљу за православни мир и солидарност, с великим надама да ће им помоћи да ослободе Србију од Турака отишло је 1750. више од 200.000 Срба из Војводине, Лике, Кордуна, Потисја, Мачве, Срема, Славоније. Надали су се вишим војним чиновима и признањима, али су, поново разочарани, расељени уз татарску и турску границу да би бранили земљу од нападача. У попису из 1900. у тим областима није више регистрован ниједан Србин. А данас нема ни помена о Новој Сербији у Украјини, нити о бројним селима са српским називима у Донбасу.
О насилним сеобама Срба за време Другог светског рата и после њега (према Богољубу Кочовићу, од стране усташа у НДХ убијено је 370.000 Срба, а према Владимиру Жерјавићу 252.000), као и у време сецесионистичког растурања Југославије, и о етничком чишћењу током хрватских операција „Бљесак” и „Олуја” углавном све знамо. Према немачким подацима, у Хрватској је 1940. било 1.840.000 Срба, а према попису из 2011. преостало је 186.633 Срба (према попису из 1991. било их је 581.663), али не као конститутиван народ.
На Косову и Метохији, према попису из 1939, живело је 276.000 Срба и 167.000 Албанаца, по попису 1948. већ има 498.242 Албанца и 171.911 Срба, по попису из 1961. било је 646.604 Албанца и 227.016 Срба, а према попису из 1981. уочава се енорман пораст броја Албанаца на 1.226.736 и пад броја Срба на 209.497. Још драстичнији је дебаланс према попису из 1991 – пораст броја Албанаца на 1.596.072 и пад броја српског живља на 194.190. После сецесионистичке побуне и противуставног проглашења тзв. независности, према попису „власти” из 2011, Албанаца има 1.616.869, а у изолованим српским насељима остала су 25.532 Србина. За само неколико месеци, након што је НАТО бомбардовао СРЈ, са Косова и Метохије у централну Србију протерано је више од 200.000 Срба. Ово је демографска слика српске покрајине и седишта Српске православне цркве и духовности данас.
Талас трагичних сеоба Срба из јужних делова земље, започет са Арсенијем Чарнојевићем, наставља се и крајем 20. и почетком 21. века. Као историјска константа намеће се последица – одакле се Срби иселе, тамо нестају и српски трагови, убијањем, унијаћењем, асимилацијом или преименовањем. Ипак, морамо се наоружати упорношћу да сачувамо своју баштину, попут Грка, Јермена, Копта, Ираца или Палестинаца.
Последње речи Црњанског у „Сеобама”, који је рођен у Чонграду и провео живот у избеглиштву, гласе: „Има сеоба. Смрти нема.”
Владимир Првуловић/Политика