Власт функционише путем пракси забрана. Кршећи те забране, њој се даје лигитимитет. Стога је неопходно показати (разоткрити) власт као само дјело управо оног нелегитимног.
Владајућа структура се увијек позива на институције Закона, док оне врше – институализацију владајућег апарата у сваком његовом потезу. За очекивати је отуд да се безакоње које влада у најбитнијем ослања на деструктивни и репресивним модел тлачења.
Демократију карактерише транспарентност дијалога, аутократију – транспаретност силе. Тим прије, свака криза у Црној Гори на улице прво изведе – полицију. Моћ се учвршћује производећи измишљеног непријатеља, док стварни проблеми остају у сасвим другом плану. По обичају интерпретирани и провучени кроз режимски дискурс.
Наратив о угроженој држави, смјера на емотивни хабитус, због којег онда обично из вида испуштамо оно најбитније: власт је та која проузрокује стварну кризу, из које настају све друге. До ове са Црквом и тзв. „законом о слободи вјероисповијести.“
Кад су једном друштву угрожена елементарна људска права, онда оно постаје таоц Државе. Не увиђајући степен отуђености (који се више не да разотуђити), власт се још једино позива на себе, на своје успјехе које је тобоже остварила упркос свим препрекама. Те препреке, дакле, представља сам народ…
Постоји један крајње перверзан моменат власти која слободу коју захтијева народ у основи представља као нешто потпуно ирационално. У смислу: били бисте слободни, само кад бисте увидјели да сте слободни, итд. Јер, све функционише према владајућој причи на посве уређен и стабилан и изнад свега напредан начин. Тако да су наша перманентна незадовољства у очима власти тек и само обични хирови. Могло би се чак рећи: фатална грешка при сагледавању ствари.
И, заиста, нико из владајуће структуре ни издалека не зна какву реалност овај народ проживљава, да је овдје (условно речено), обичном човјеку – будућност окренула леђа. И да, осим регистровања апсолутног разочарења поводом апсолутно свега, наше искуство и нема на шта друго да се позове. – Догурали смо дотле па нам не могу одузети још једино оно што немамо.
Слобода се не стиче из ропства, него из – слободне позиције!
Сибин/ИН4С