И док се већина земаља у свету бори против пандемије коронавируса и економским и социјалним последицама ове пандемија најмлађа чланица НАТО има друге проблеме. То су сопствени грађани, Срби православне вере и верници Српске православне цркве који чине већинско становништво у овој земљи. Они још од 26. децембра 2019. године протестују против Закона о слободи вероисповести који омогућава отимање имовине СПЦ и уступање неканонској и непризнатој тзв. „Црногорској православној цркви“.
Власти Црне Горе нису показале способност да се боре против коронавируса али су зато показале огроман потенцијал да слушају своје газде са Запада и испуњавају њихове задатке. На пример, док су руски и кинески стручњаци помагали Србији да се избори са избијањем коронавируса и његовим последицама, црногорске власти нису ни помислиле да се обрате за помоћ Русији, већ су се обратиле Североатлантском савезу коме су приступиле 2017. године без референдума супротно вољи већине народа.Они су и одбили помоћ Србије, која је упркос сопственим проблемима са набавком медицинске опреме понудила респираторе као хуманитарну помоћ. А шта су добили од НАТО? Уместо медицинске помоћи понуђене су им „такси услуге“. То је потврдио и генерални секретар Јенс Столтенберг који је, одговарајући на питање о НАТО помоћи Црној Гори у априлу рекао да је Црној Гори понуђен транспорт медицинске опреме из Кине.
Међутим, неспособност за борбу против коронавируса не значи и неспособност за борбу против сопственог народа и такозваних политичких дисидената. Тако су црногорске власти 12. априла ухапсиле лидера СПЦ у Црној Гори Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија због служења литургије у фактички празној цркви где је мали број присутних верника максимално поштовао епидемиолошке мере и физичку дистанцу. 23. априла црногорска полиција је упутила позив на саслушање лидеру Демократског фронта Андрији Мандићу због присуства сахрани познатог црногорског историчара Владимира Јовићевића. Могући разлог хапшења је што је Јовићевић отац бившег министра полиције Андрије Јовићевића који је у међувремену постао један од највећих противника режима Мила Ђукановића.
Терор над православним верницима и свештенством СПЦ настављен је непосредно након делимичног попуштања са ванредним мерама уведеним због пандемије. 12. маја након укидање мере забране окупљања у Никшићу се самоиницијативно окупио велики број грађана како би изразили своје неслагање са спорним законом. Неколико сати након марша, црногорска полиција ухапсила је владику Јоаникија, заједно са осам свештеника, због наводног непоштовања правила социјалне дистанце током марша. То је изазвало још већи протест, па је 13. маја у целој Црној Гори организовано неколико литургија и скупова у знак подршке ухапшеним свештеницима. Десетине хиљада грађана присуствовали су скуповима у Никшићу, Будви,Пљевљима, Беранама и другим градовима. Црногорска полиција је реаговала невиђеном окрутношћу. У Никшићу су чак ухапсили малолетнике и претукли 16-годишњу девојчицу која је управо у том том хаосу покушавала да нађе брата. У Подгорици је ухапшен мушкарац због српске тробојке. У Пљевљима је седам полицајаца тукло једног цивила а током сукоба повређено је и једно дете. Политички аналитичар Бошко Вукићевић ухапшен је због подршке протестима. Новинар београдских „Вечерњих новости“ Велиша Кадић приведен је након што га је полиција испрскала сузавцем а затражено му је да обрише све снимке са телефона. Владика Јоаникије пуштен је на слободу после 72 сата након непрекидног протеста становништва испред тужилаштва у Никшићу.
Политолози објашњавају све што се догађа, укључујући и прекомерну употребу силе, као чињеницу да је лидер ове земље, Мило Ђукановић, превише забринут за свој положај у овој ситуацији. Веровање у конструктивизам преговора који је покренуо премијер Душко Марковић пре пандемије између црногорских власти и представника Српске православне цркве такође је доведено у питање. Иако ови преговори нису дали опипљиве резултате, они су се ипак представљали и дали наду у миран начин за решавање кризе и смањење тензија. Али након такве прекомерне употребе силе против људи, пут до неизвесности и могуће ескалације сукоба сада је отворен.
Укратко, криза у земљи почела је као верска криза, али се претворила у демократску кризу, јер је Мило Ђукановић упорно игнорисао вољу већине људи који су у то време још мирно протестовали.
У вези са кризом која је настала након хапшења владике Јоаникија и свих догађаја везаних за Српску православну цркву у Црној Гори, представници српских политичких, културних и интелектуалних кругова затражили су састанак са председником Србије Александром Вучићем. После разговора председник Србије је 14. маја објавио да Србија не може ни на који начин да интервенише, али „остаће уз наш народ и цркву онолико колико може“. Вучић је рекао да су српски представници из Црне Горе изразили забринутост због будућности српског народа у овој земљи:
„Током разговора изражена је забринутост да би неко могао да планира да реши проблем на исти начин као што је решен у другим деловима бивше Југославије. Не верујем и не желим да верујем да неко то планира, али још увек бринем као председник Србије „, рекао је Вучић.
Шта су мислили српски представници у Црној Гори када су изразили забринутост да ће неки можда желети да „реше проблем“ баш као у другим земљама бивше Југославије? Имали су у виду етничко чишћење Срба у Хрватској током хрватских војних операција „Олуја“ и „Бљесак“ (1995.), када је око 250.000 Срба протерано из својих домова, а више од две хиљаде цивила убијено или се још увек воде као нестали.
Интересантно је напоменути да црногорско руководство тврди да у овој земљи није било ниједног случаја инфекције коронавирусом готово две седмице и да су од почетка пандемије имали само 324 заражених, 9 преминулих и 311 пацијента је излечено. Колико су тренутно поуздани подаци не можемо да потврдимо, али знамо да је Црна Гора једина земља на Балкану која је одбила помоћ Србије, а није је тражила ни од Русије, историјског савезника ове балканске земље. Заузврат, нису добили ништа од свог Запада. Уз помоћ Русије и Кине, Србија се успешно бори против коронавируса и његових економских последица. Са друге стране, црногорске власти не раде ништа на превазилажењу економских последица. Они нису помогли приватном бизнису или привреди у целини и немају планирану стратегију опоравка за земљу. Оваквим ставом угрожавају и туристичку сезону. Сергеј Гаврилов, шеф Одбора Државне думе за развој цивилног друштва и питања јавних и верских удружења, рекао је да због репресивних мера у Црној Гори, није извесно обнављање летова Русије са овом државом. Све то може изазвати додатно незадовољство међу људима и довести до погоршања економске и социјалне ситуације. Финансијски токови у Црној Гори имају два извора – законити и незаконити; туризам је легалан, а трговина дрогом илегална. Становништво живи од туризма, а кријумчарење остаје извор прихода за пирамидални владајући апарат у Црној Гори. Како ће туристичка сезона вероватно пропасти због пандемије и унутрашње дестабилизације, може се очекивати избијање незадовољства међу становништвом. Што се тиче другог извора новца, претходних месеци је ова фондација била потресна. Упечатљив пример пропасти овог правца је вест о одузимању 500 кг кокаина у Хамбургу са брода који припада Црној Гори, који је, иако закупљен, али сигурно указује да се у Црној Гори нешто дешава у том погледу. Случај заплене истражује европска полиција, као и неке америчке агенције. Ако се приход са ове стране смањи, имаће мање новца за одржавање апарата за управљање. Дакле, све указује на почетак опште кризе, не само узимајући у обзир протесте цркве, социјалне протесте, аспект сигурности и почетак низа истрага скандала, већ и погоршање економског и социјалног окружења.
Од момента проглашења независности 2006. године Црна Гора у потпуности служи интересима САД. 2008. су под америчким притиском признали независност самопроглашеног Косова. 2014. године су међу првима увели санкције Русији иако је Русија била највећи инвеститор у црногорски туризам и економију након независности Црне Горе. Српска православна црква у Црној Гори, наравно, остаје једина институција над којом марионетски западни режим није могао да преузме контролу након независности и након уласка у НАТО, према неким проценама, против воље око 85% грађана. Доношење Закона о верској слободи у децембру 2019. године био је последњи ударац цркви и православним верницима у овој земљи.
Тешко је предвидети даљи развој ситуације и судбине Срба и Српске православне цркве у Црној Гори. Али једно је јасно. Пандемија коронавируса показала је да су западне земље фрагментиране током криза и показале су мало способности да се изборе са пандемијом. Истовремено, земље Западног Балкана вероватно се не би могле носити са овом пандемијом без руске и кинеске помоћи. Након свега овога, можемо само посматрати слабљење западног утицаја на Балкану, не само у Србији, већ и у осталим суседним земљама, због чега се црногорске власти налазе у великим проблемима. На унутрашњем плану распродати су сви привредни субјекти и природни ресурси Западу, а комплетна спољна политика је под утицајем Запада. Нису у стању да реше ниједан стварни проблем суочен са последицама вируса и незадовољством својих грађана, прибегавају репресивним мерама против свог народа. Судећи по броју грађана који се свакодневно могу видјети на улицама, чини се да имају мале шансе за успјех. Али, нажалост, још увек није познато да ли би то могао бити један од последњих корака урушавања западног утицаја на Балкану.