На данашњи дан нема међусобног праштања, такав је празник. У његово предвечерје министар војни, тек са нешто паравојног искуства, вриштао је у даниловградској касарни да „нико као издајници не мрзи издату државу“- празнична порука?
Ако ико од Пљеваља до Улциња то поуздано зна, зна министар одбране – нико као поцрњели орао не мрзи бијеле орлове! Надахнути говор прекора заличио је на издахнути врисак онога који прође горе у игри Труле кобиле – зашкрипао је неким пријетећим роптањем.
Наши војници и војникиње пажљиво су слушали. У мртвој тишини ослушкивали су и мртви нацистички војници чије су кости недавно сахрањене у касарни која носи име народног хероја.
Министар војних и паравојних навика, пред окупатором положеним у заједничку гробницу обиљежавао је Дан независности и гратао је над живим издајницима. Окупаторима је било јасно да се не односи на њих. Држао је пријетеће опело себи из недавне младости, себи ономад спремном да погине за Карловац, Огулин и Вировитицу. Нико не мрзи српство као бивши Срби, као бијели орлови поцрњели у процесу транзиције.
На Цетињу, предсједник Ђукановић је наредио почасну паљбу из шест артијљеријских оруђа у част Дану Независности. Штета што не знамо у ком правцу су оруђа била окренута јер симболика је каткад мјера суштине. Његов посљедни ратни поход био је на запад, на одбрану границе према „усташама и НДХ“! Моје војничке уши из тог доба, моја врела крв двадесетогодишњака, регрута-редова, још памти Ђукановићеве јуначке говоре кроз које је текла Неретва и крв наших славних предака – јунака.
Још чујем како Славка Перовића, који је тражио опрост од Дубровника, прикуцава на зидину Страдуна и храбри резервисте да артиљеријском паљбом не промаше мету. Остаје тајна да ли је јуче тражио да се почасна паљба уцијеви према земљи шаховнице? Нико не заволи црвено бијеле коцкице као онај који је због њих мрзио и шах. Каква штета! А да није било те фрустрације наш предсједник би био само Магнус Карлсен, а ми срећни народ без преплаћеног патриотизма и багателисаних издаја.
Знам да многи помишљате како је, можда, оруђе било окренуто према Митрополији, онако симболично, због слободе вјероисповијести, али сумњам – мора се нешто оставити и за сљедећи празник.
Предсједник је у сусрет данашњем дану отишао до Тузи да „отвори“ булевар и „подигне европски квалитет живота“ у том крају. Дочекали су га црни и златни орлови независности, објешени на кружним жицама, а само су бијели орлови растјерани у резервате и карантин. Амерички бјелоглави орао са амбасаде крстио се у чуду лијевим крилом – није му јасно да wхите славу ико може да помрачи?
Ђукановићу иза леђа, у истом тренутку, службе Главног града посекале су се са седам извајаних момака – спомеником „Црногорско Оро“. Отели су га са булевара Светог Петра и однијели на кружни ток у Доњој Горици! Убудуће, споменик ће редовно, уочи Дана независности, бити преношен са раскрснице на раскрсницу.
Уочи Дана Државности очекујемо да градоначелник Подгорице „завргне“ извајаног Светог Петра испред Универзитета и поперити га на врх Љубовића, а на његово мјесто биће постављена статуа „светог“ Веселина Вукотића. На упражњени постамент код старе зграде Владе биће пренесен Јосип Броз, а на његово мјесто у паркићу код моста Блажа Јовановића биће постављена вјетро-турбина.
На данашњи дан нема међусобног праштања јер је такав обичај. Изем ти ја земљу у којој нема макар пола издајника. Да није њих или нас ко би знао зашто нешто славимо?
Прије четрнаест година на референдуму је побиједио Мило Ђукановић. Побиједио је Мила Ђукановића од раније. Осамосталио је тако Црну Гору од себе и бијелих орлова којима је препродавао нафту.
Осамосталио је од себе и потом присвојио за себе – завргнуо, понио и орочио у својој Првој Банци. Свим префарбаним орловима обезбиједио је повољне кредите, плацеве, станове, италијанску фарбу за перје и паперје јер ако зафали све ће побијељети преко ноћи.
Споменик Пушкину, милитантног презимена, биће уклоњен испред Скупштине и Уставног суда, а на њего мјесто градски оци ће убрзо инсталирати споменик Труле кобиле.
„Људи стану један иза другога.
Први у реду оде мало напријед и нагне се тако да се подбочи рукама на своја кољена и осталима окрене задњицу.
Ту особу зовемо „кобила“. Затим се остали, један по један, залијећу према „кобили“ и прескачу је.
У тренутку прескакивања онај који прескаче, мора једном ногом опалити „кобилу“ по задњици.
Ако успије и прескочи и доскочи на ноге, иде на крај реда а слиједећи из реда на исти начин прескаче „кобилу“.
Ако фула ударац или падне након доскока, он постаје „кобила“.
А шта ће бити са тобом мој Александре Сергејевичу, то не знам? Ко ти је крив кад си Пушкин!
Е, па, срећно било.
Горан Даниловић/ИН4С