У правописној сам недоумици да ли да назив историјског догађаја који је српски народ завио у црно, напишем као: Црногорски референдум (с великим Ц), или пак као Референдум (с великим Р)?
Јер када се у преуском црногорском раму данас каже – референдум – мисли се на проблематични онај Референдум који се уз медијацију међународне заједнице, што је синоним за Запад, одвијао тако што је коза чувала купус 21. маја 2006. године. На том су Референдуму имали право гласа сви „грађани“ који живе ван Црне Горе, осим Срба, јер је њихово „мјесто пребивања“ било углавном у Србији, тако да унутар тада још увијек исте државе, нису имали црногорске личне карте, а нпр. Хрвати који су дошли из Хрватске имали су и црногорска документа јер их се нису морали да одрекну.
Елем, референдумско питање је гласило: „Желите ли да Република Црна Гора буде независна држава са пуним међународно-правним субјективитетом?“
Понуђени одговори били су ДА и НЕ.
Питање је било софизам, гдје НЕ гласи заправо да – вишевјековној жељи свега нашег народа да живи у једној држави, а ДА заправо не – творевини која за циљ има да се временом претвори у верзију независне државе Хрватске, познате по „пуном међународно-правном субјективитету“.
И Бока Которска је на Референдуму гласала: већински за останак у државној заједници са Србијом.
Слиједи референдумска статистика која укључује све четири заливске општине, Котор, Херцег Нови, Тиват и Будву.
Пазимо…
Број регистрованих гласача био је 55.838. Гласало је 55.116 људи.
Број важећих гласова за ДА (независност Црне Горе): 26.772.
Број важећих гласова за НЕ (останак у државној заједници са Србијом): 27.779.
Са сазнањем да постоји подебела „Бијела књига“ која је (налик перашкој торти што се састоји само од коре и фила) састављена само од корица и доказа о покрадености Референдума – Бока је већински гласала да се држи руку под руку са Србијом. Упркос свима мртвима који су гласали, и упркос свима мањинама од којих је у Заливу најбројнија хрватска.
Хиљаду шесто деведесет и четири пута сам као Бокељ од 1694. г. с нулте надморске висине поновио:
Не залажем се ни за какву самосталност Боке Которске, па чак ни за културну аутономију унутар Црне Горе јер је довољно ишчитати Боку и установити да она посебност у култури има и кад је не тражи.
Толико смо, наиме, акумулирали цивилизацијског блага, од тренутка када су Боку колонизовали Феничани, Грци па Римљани. Послије 700-годишњег (!) византијског уживања Стефан је Немања промијенио заставу над градом 1185. и препоручио се у свом вјерном стоном, љубљеном и славном граду Котору све до 1371.
Бока је, дијелом или цјелином потом била под Турцима (од 1482), са самосталним Котором (1391-1420), под Венецијом 377 година, потом под Аустријом први пут (1897-1806), с руском управом која се није сматрала окупацијом (1806-1807), под француском окупацијом (1807-1813), у заједничкој држави са Црном Гором (1813-1814), под аустријском окупацијом други пут (1815-1918), у Краљевини Југославији од 1918, под италијанском и њемачком окупацијом до 1945, у социјалистичким Југославијама до 1992, у савезу Србије и Црне Горе до 2006. На покраденом Референдуму од 21. маја 2006, Црна се Гора прогласила самосталном и сувереном државом.
Отац Момчило Кривокапић (1945 – 2020), протојерејски намјесник бококоторски, је на прослави 800 година Српске православне цркве, прошле године пред морем народа изрекао антологијску реченицу:
„Прије сто година сваки Бокељ је знао да није Црногорац, а сваки Црногорац је знао да је Србин“.
Ко данас не устане на химну независне државе Црне Горе, бивше југословенске републике која се званично буса у антифашистичка прса, може да фасује казну, што је један од многих монтенегринских постреферендумских апсурда. Оригинални текст химне из 19. вијека измијенио је нацистички колаборатор, ех Србин, Секула Дрљевић, тако што је из пјесме избацио свако помињање српства. Пјесма има више верзија, чак и партизанску, а најпознатије историјске су ове:
„Ој, јуначка свијетла зоро,
Мајко наша Црна Горо!
На твојим се врлетима,
Разби сила душманима.
Једина си за слободу,
Ти остала српском роду.
Даће Бог и Света Мати,
Да се једном све поврати!“…
Исто то, али друкчије:
„Ој, свијетла мајска зоро,
Мајко наша Црна Горо,
Синови смо твог стијења,
И чувари твог поштења.
Ловћен нам је олтар свети,
У њега смо сви заклети.
На Ловћену Његош спава,
Најмудрија српска глава“…
Бокељ који се 21. маја 2006. на Референдуму питао којему ће се геополитичком привољети царству, и који је већински побиједио мирно, „оловком“, нашао се у чуду! што му је у ноћи крађе гласова главни град постала цивилизацији до тог тренутка непозната Подгорица. Јер да је позната, ваљда би у држави која живи од туризма љети неко с обале хитао да обиђе „пријестоницу“?
О једини фјорд на Медитерану отимали су се вјековима и имали га као главни – Цариград, Рим, Венеција, Стамбол, па Беч, па Петроград, па Париз, онда опет Беч, па опет Рим, и Берлин, до 1945. Залив се 1918. г. ујединио са Србијом (слиједила га је у томе и Црна Гора), што ће рећи да је главни град до Референдума током трајања слободе био и остао Београд.
Можемо данас упразно казивати да нам је и једнима и другима главни град Вашингтон.
Београд је пет година послије 5. октобра 2001. г, у црногорској Референдумској ноћи престао да буде град који би могао да сачува витални, капитални, паметни, нужни, промишљени и једини могући излаз државе у будућност: излаз на море.
Екипа плаћена да замијени Милошевића и дође на власт еда би могла да се наплати – није била од историјске врсте која може или смије да каже како је Котор друго име за излаз на море, а Косово друго име за лифт изнад облака.
Београд који је издао море, може издати и Косово.
Никола Маловић/Печат