У сусрет недавној пројави дукљанске идеологије, подржаној од стране званичне Подгорице, у јавности је реактуелизовано име Секуле Дрљевића – једног од најватренијих присталица неонацистичке творевине Независне државе Хрватске и блиског сарадника поглавника Анта Павелића, препознатог и по скрнављењу старе српске пјесме „Ој, јунаштва свијетла зоро“, из чега је источила и званична црногорска химна „Ој, свијетла мајска зоро“.
Од самог почетка рата, Дрљевић је боравио на територији НДХ, уређујући усташко гласило „Граничар“, док је ослонац за рјешавање „црногорског питања“ константо тражио у окупатору – прво преко фамозне „Петровданске скупштине“, уздајући се у помоћ фашистичке Италије; а потом ослањајући се на директну помоћ Поглавника.
Међутим, паралелно са Дрљевићем, а захваљујући – првенствено – популарним фејсбук страницама и групама које његују сјећање на националну историју и традицију, оживљени су и име и лик Војина Џогаза.
У коментарима испод бројних објава исписаних њему у част, јавили су се Војинови блиски рођаци, али и неколицина људи који су активније истраживали ратну епизоду овог пљеваљског јунака. Захваљујући њима, сазнали смо, између осталог, да је Војин Џогаз рођен у пљеваљском селу Калушићи, које се налази у непосредној близини града. Други свјетски рат је дочекао у чину подофицира, школујући се у Словенији. Имао је двадесетак година.
Непосредно по ступању пуковника Драгољуба Михаиловића и неколицине његових пратилаца на простор Равне Горе, Војин Џогаз је успио да се домогне њиховог штаба и да ступи у редове Југословенске војске у Отаџбини. Михаиловић га је послао у своја родна Пљевља, гдје је активно учествовао у 13. јулском устанку. Током Другог свјетског рата догурао је до позиције команданта батаљона у пљеваљској четничкој бригади. Према одређеним информацијама Војин Џогаз је одликован и Краљевским орденом Карађорђеве звезде.
У сумрак Другог свјетског рата, крајем 1944/почетком 1945. године, Џогаз је одступио са великим бројем четничких трупа и цивилног становништва из цијеле Црне Горе у правцу Словеније, надајући се да ће се домогнути савезничких земаља. Међутим, одступница кроз Босну је била толико крвава да је с правом прозвана – голготом. Војска је гинула у константним сукобима са усташама и комунистима, док је велики број нејачи умирао од хладноће, исцрпљености и разних болести.
За разлику од командног руководства црногорских четника, који су, након битке на Лијевче пољу, управо на превару Секуле Дрљевића ухваћени, а потом и предати усташким зликовцима, који су их на најсвирепији могући начин ликвидирали у Јасеновцу, Војин Џогаз је успио да се домогне америчке окупационе зоне у Аустрији, у прихватни логор Маркт Понгау.
Међутим, у Аустрији је била смјештена и усташка врхушка, тачније у Јуденбургу. Сазнало се да је – у посебно штићеној кући и четнички крвник Секула Дрљевић. Тада су, по плану и налогу преосталих четничких официра, Војин Џогаз из Пљеваља и Васо Јањић из Грахова, преобучени у америчке униформе, мирно прошли поред усташке страже и ликвидирали Секулу Дрљевића, 10. новембра 1945. године.
Након рата, Војин Џогаз се у Аустрији оженио једном Рускињом и пошао у Шведску, гдје су и формирали породицу. Преминуо је двадесетак година касније.
ИН4С