Каква су ово ђавоља времена? Уместо да гледа романтичне плаже и цене апартмана и хотела, човек мора пажљиво да анализира регионалну политику и замишља како се игра са животом, на основу уплаћеног аранжмана и извештаја о броју заражених. Шта му се све може догодити ако га, уместо морских, поклопи други талас короне? Лакше је извући купача с дна мора и оживети га, него га покупити заробљеног с неког аеродрома и вратити у Србију. Одахнуо је од вирусне, а захватила га је политичка пандемија.
Црна Гора је забранила да у купаћим гаћама Срби масовно с ове пређу на ону страну брда и спусте се на плаже. Сумњиви смо Миловој екипи. Ако се закашљемо и вирус сунемо, можда га, у перајама и маскама – тако милитантно дизајнирани – обавезно с цевчицом, као асоцијацијом на респиратор, одувамо с власти? Ваљда су нам и еври шугави. Али, Подгорица је отворила граничне рампе за грађане Косова и Метохије. Познато је да приштински научници, све Пастер до Пастера, поседују врхунска знања и да тамо готово и да није било вируса. Срби и Албанци с Косова су, дакле, здрави ко дрен. Сви остали из Србије, за Мила су коронарни случајеви.
Предомислиће се он за који дан, јер ако овако настави, оптужиће га да ради за туристички лоби с Пефкохорија. Шта ће се онда догодити? Затекнете се негде на црногорском Јадрану, борећи се да нађете лежаљку на плажи, ваљда неће бити преграђене плексигласом, кад изненада допру гласине како је угледни духовник Мираш Дедеић дошао на плажу и понудио се да, преводећи вернике из СПЦ у ЦПЦ, уместо крштења у мору, намаже леђа колебљивим верницима. Естетски призор таквог мисионарства довољан је да српски туриста заплива ка пучини, брзином Милорада Чавића, који се трка са Фелпсом.
Верујем да ће се страсти смирити. Можда Мило скине ознаку персона нон грата чак и Матији Бећковићу. Ако је највећи српски песник непожељан гост у Монтенегру, шта да кажу остали смртници који сањају море на 12 рата? Матија коначно може да накриви капу, марке Шерлок Холмс. Сви Срби постали су Матија, поетски дестабилизирајући фактор Монтенегра. Мада би Матија радо отишао. Према његовој теорији, нема опасности од његових стихова или беседа. Ионако га неће ништа разумети јер говори српски.
Од када немамо излаз на велику слану воду, плутамо на јадранском рулету.
Ни Хрвати нас неће. Па нас онда хоће. Али под посебним условима. Потребна су детаљна образложења зашто смо баш запели да се брчкамо на хрватском Јадрану, поред онолике Грчке. Хрватску чекају избори почетком јула, а како лоби бранитеља доноси победнички пакет акција, како се осунчати, а не помислити да вам, уместо сунцобрана, припадник Торциде прави хладовину и звиждуће Томпсона. Узгред, радије бих слушао Бору Дрљачу. И не бих да ме, због стомака и наочара, замене са Шешељом.
Шта ако, којим случајем, налетим на Ружу Томашић, посланицу Европског парламента, која је ономад добила највише гласова на листи владајућег ХДЗ-а? Велича усташтво, а гласају за њу. Била је некада полицајка у Канади и легенда каже да је излемала тројицу тамошњих деликвената. С доласком Туђмана на власт, вратила се и она. И сасвим јој добро иде. Надам се да не иде на море. У младости је изгледала привлачно, па теза да би она на плажи прекрштавала туристе мажући им леђа делује колико-толико прихватљиво.
Хрватска ипак отпада, Ружо моја.
Пошто волим да се провозам до Црне Горе, или да долетим, у зависности од дубине црне рупе у мом новчанику, мада авиони не лете, па не бих да постанем Икар, верујем да би могло бити забавно. Ипак смо ми два ока у глави, мада разроки. Или слепи код очију, што би рекле старе бабе. Једна од њих, мештанка Тивта, рече ми пре неку годину на плажи да су у Црној Гори живели прави мушкарци кад је данашњи Порто Монтенегро био војноремонтни завод за ратне бродове и подморнице Варшавског пакта. Ваљда зато што је њен муж радио тамо и доносио у кућу добру плату, а Шеста флота није смела да привири без дозволе Југословенске ратне морнарице. Море јој је било плавље и лепше. Био сам много више импресиониран Черчиловом јахтом коју је закупила нека богата регионална екипа, него бабином носталгијом.
Јахта се приближавала Порто Монтенегру, а мудра баба презриво ме гледала. Да је њен покојни Мићо жив, не би било ни богате журке на палуби, ни јахте, ни голишавих, младих пратиља. Само би се радничка класа купала, мирна и спокојна, у њеном Монтенегру. Мићо би осматрао слободно море и рибарске чамце.
Баба је пљунула, као да торпедује јахту, а онда запалила цигарету. Потом још једну. Дозвала је своје унуке, а они су стали мирно, у врсту. Кад помислим на Црну Гору, враћа ми се слика пензионерке војноремонтног завода и војне подморнице, извучене на копно. Претворена је у музејски експонат. Гле чуда! Од када је подморница на сувом, луксузне јахте су окупирале Порто Монтенегро. Нова врста ајкула, расе тајкуни, прилагодила се животу на копну у турбо-еволуцији, коју грешком називамо транзиција.
Постао сам зановетало, као баба из Тивта. Некада, није било тако давно, отац и мајка само би рекли – сутра идемо на море. Куда? Било где. Било је то време када је Мићо био жив. Мора да је био опасан тип. Ајкуле су се држале мора и није им падало на памет да купују његову земљу.
Александар Апостоловски/Политика