Америчка стратешка команда (односно јединица одговорна за нуклеарно оружје у земљи) објавила је на својој Твитер страници занимљиву инфографику која упоређује нуклеарни потенцијал Вашингтона, Пекинга и Москве – узимајући у обзир најновија достигнућа и модернизоване системе.
Ако немате стварне податке – а просечан човек их не поседује, после овакве инфографике стечете снажан утисак да Русија и Кина интензивно повећавају своје нуклеарно оружје, док Сједињене Државе мирују – другим речима, нису агресивве и стреме миру.
На први поглед, објављени подаци не лажу. Бар не директно. Ђаво је, као и увек, у детаљима. Покушајмо да пронађемо конкретне примере где су ПР људи америчке војске отишли предалеко и где су дискретно сакрили податке који их дискредитују.
Пре него што сам кренуо да разоткривам митологију америчке нуклеарне невиности, разговарао сам са људима у руској војсци, који знају тачно усклађивање овог оружја и стручни су у том питању на професионалном нивоу. Указали су на бројне недоследности и манипулације. Навешћу неке од њих.
Конкретно, из америчких инфографика произлази да Русија и Кина имају више ракетних система. Ово заиста може створити утисак да Руси и Кинези активно производе оружје. Међутим, више различитих система не значи и више функција. Многи од њих, попут руског Сармата, америчког ГБСД-а и кинеског ДФ-41, замишљени су да замене старе, који имају сличне могућности. Штавише, бар на једном месту дијаграм дуплира две верзије истог система. На пример, Пентагон је у Кини назвао ДФ-31АГ једноставно „напредном верзијом ДФ-31А“, али они су у дијаграму означени као посебни системи. Чак и тамо где су комплекси потпуно нови, мало је вероватно да ће променити укупни стратешки баланс. Односно, овде је манипулација подацима више него очигледна.
Други пример. Бројчано је састав објеката погрешно приказан на дијаграму, док се не наводи ништа о томе колико ће јединица сваког система бити изграђено. Конкретно, инфографика приказује две иконе за кинеске подморнице и само једну икону за америчке. Али Кина ће вероватно изградити највише шест подморница сваког типа, у међувремену, САД планирају да направе најмање дванаест подморница Колумбија. Слично томе, Сједињене Државе планирају да изграде више од 400 ракета на копну као део свог програма ГБСД, тако да ће једна иконица графикона представљати много више интерконтиненталних балистичких ракета него што ће Кина имати у свом арсеналу.
Ствари су још забавније са другим делом дијаграма, где аутори упоређују пад америчких нуклеарних залиха са повећаним нивоом претње. И овде има нетачности. На пример, тврдња да су се ове резерве смањиле за 85% у последњих 30 година донекле је преувеличана. Према угледном часопису Нуклеар ноутбук, Сједињене Државе смањиле су залихе са око 21.400 бојних глава 1990. на око 3.800 у 2020. години, што је мање за 82% не 85%. Најважније у свему овоме је то што се не спомиње нагло смањење нуклеарног оружја у Руској Федерацији, која је испред САД. Од 1990. године, руске залихе су опале са 37.000 бојевих глава на 4.310 – што је очигледно смањење за 88%. Дакле, слика коју је Вашингтон створио да су америчка смањења била једнострана у основи је неистинита. Што се тиче Кине, са својих 300 бојевих глава, мало је вероватно да ће предузети било какве кораке док Русија и Сједињене Државе не смање још више своје залихе.
Овакве манипулације подацима, поред оних које су већ назначене, амерички стручњаци ћчесто себи дозвољавају. С обзиром на то да је ово објављено на службеном налогу америчке Стратешке команде на Твитеру, тешко је веровати да они не поседују стварне податке, бројеве и да су случајно, благо речено, погрешили.
Очигледно да је ово била добро испланирано. Питање је коме је све то намењено. Геополитичким противницима? Тешко. Руска обавештајна служба има довољно информација о америчком наоружању. Не мислим да ни да Кина има проблема са тим. Самим тим, ова објава није била намењена толико спољном, колико унутрашњем потрошачу – америчким пореским обвезницима и њиховој грађанској елити (моћну елиту тако лако не могу преварити).
Задатак је примитивно једноставан: показати друштву агресивне намере Русије и Кине и невиност Сједињених Држава, што је – као што смо могли видети – апсолутно лажно. Све је ово неопходно како би се додатно стимулисала финансијска ињекција државе у америчко војно-индустријски комплекс. Како кажу, посао је посао. Ништа лично.
Аутор: Семјон Пегов