Власт обукла лик пакленог полицајца под црном кацигом…
На снимку којег забиљежила брутално приведена Марина Јочић, испред ЦБ-а полиција сузавцима грми на омладину, која прескаче ограду и главачке бјежи преко дворишта школе. За њима дим који је знак краја овог репресивног режима.
Прије неки дан, из ЦБ-а, након шест исцрпних сати, изашао је митрополит Амфилохије, да би јуче, управо ту, хапсили младиће који су пружали – гандијевски вид отпора.
Будву јуче нисам разликовао од Берана, што се тиче духа побуне, непристајања и отпора. Значи ли то да су коначно, вјештачки модификоване подјеле, доживјеле свој природни крај? Даће бог да буде тако!
Премијер – али чији? – изјавио: све ће бити готово за петнаест минута! Мало затим, имамо снимак на којем се дим сузавца шири спортском салом у тренутку кад се дјеца играју. Да би одједном одатле морала у паници бјежати на све стране.
Немогуће је о свему што смо сви заједно јуче доживјели писати без патетичног тона, са дистанце, одмјерено, јер – како да буде објективан онај који трпи – континуирану неправду? Како је онај ускраћени за право на правду још и – непријатељ државе?! Зар је држава: панцир, сузавац, марица? Специјалац који пребија, ломи пршљенове, отима телефоне крцате трауматичним снимцима.
Попут оног на којем дјевојка, док је насилнички приводе њих двојица, другом сниматељу говори: „Покушали су да ми украду телефон!“
Читам коментар којег потписује извјесна Нина: „Асмир бије Ђорђа!“
Је ли то – грађанска Црна Гора? Може ли бити независна без омладине? Може ли постојати без правде једнаке за све?
Сибин/ИН4С