„Великог политичког криминалца треба разоткрити и потом посебно изложити смеху.“ Б. Брехт
Сирово спроводећи праксе забрана (преко НКТ-а), власт само додатно учвршћује народ у његовој идеји да му је слобода неопходна. Будући да само слободан, народ се остварује као политичка заједница која као таква преузима одговорност за саму себе. У супротном, то је тек и само фантомско мноштво и као такво сама негација државе.
Протести као више него оправдан гест незадовољства, недвосмислено казују: власт је та која континуирано крши Закон, преиначава Институције у партијски инструмент, одлазећи чак дотле да и заштићена природна добра експлоатише. Дакле, без у разликама уједињеног гласа противљења у оваквим дехуманизованим и антицивилизацијским условима, зар за себе још можемо рећи да представљамо некакво друштво?
Преломна тачка или праг јесте протест, већ због тога што је протест пут до промјене која онда отвара многа плурална поља дјеловања. Тридесет година поље наше перцепције сужено је на једну партију. Та кобна концентрација неминовно је усредсређена на илузију.
До политичког догађаја (што је једнако демократија) може доћи једино и само ако чујемо глас – свих! Не, не то није полифоничност или дрека, шаренолика буколикост итд., прије сам услов да се коначно ослободи политички потенцијал којег власт свим средствима гуши.
Рецимо: ако је грађанин (а ваљда смо то сви) против литија као вида отпора у односу на дискриминаторски Закон, онда свакако треба да се преиспита у коликој је мјери грађанин. Овдје се ради о борби за право које је деконструисано поробљеним правним системом захваљајући којем се селективно на свим нивоима примјењује.
Оно што је најопасније по друштвени живот а што смо донедавно неодговорно живјели јесте – статична и импотентна политика која таква највише одговара у суштини паразитској власти. Умјесто поларизације потребна је плурализација друштва!
Није нападнута држава него власт која свим силама спречава народ да се освијести у улози – није он, ми смо држава. Уколико заиста имамо потребу да се у блиској будућности почнемо остваривати као грађанско друштво, нужним се чини да се нешто у међувремену мора моћи разумјети: ако се не будемо политички разликовали (и као такви разумјели), као ни до сада нећемо бити политичка бића. Зато – не политика, него политике!
Сибин/ИН4С