Црна Гора је, дефинитивно, искорачила из своје историјске матрице, културолошког наслеђа и етичког кодекса на којем је, колико до данас, темељила своје трајање, и кораком од седам миља закорачила … Бог ће га знати куда. Након што је успјешно разријешила све своје унутрашње расколе, испозајмљивала довољно да сви будемо сити и дебели, издемократизовала и професионализовала све своје установе, дала сва права свима, усвојила је и Закон о истополним браковима. Е, па, нека је са срећом у оба дома!
Под изговором да ће то од Европске уније бити препознато као снажан демократски напредак и одшкринути врата за улазак у њен обор, владајућа већина (лише Генција), помогнута дојучерашњим саучесницима у свим „успјесима и марифетлуцима“ на свим пољима, Ранком и дружином, стисла је не позадину већ „зелено“ и – гласала „за“.
Том одлуком одмјерили смо од шаке до лакта не само регионалној „боранији“ са којом се утркујемо у трци за пресијецање врпце бриселског маратона већ и читавој колони земаља које су већ одавно „Европа“. Да не буде да је ово опозициони сарказам, ево списка земаља којима смо „умакли“ не за корак већ за – дупе (да опросте језички чистунци): Грчка, Италија, Кипар, Малта, Сан Марино, Турска, Албанија, Чешка, Белорусија, БиХ, Бугарска, Хрватска, Латвија, Литванија, Мађарска, Сјеверна Македонија, Молдавија, Пољска, Румунија, Русија, Словачка, Србија, Украјина, Естонија, Финска, Аустрија, Лихтенштајн и Монако.
Руку на срце, мора се признати да међу овим државама има оних које се стањем људских права у њима баш и не могу похвалити, али лако се да запазити да су на списку и државе које су „старосједиоци“ ЕУ као и оне које су јој пришле у пар последњих деценија. Али, Црна Гора је за све њих – „тигар“!
Знам да ћу бити оптужен за хомофобичност и нетолеранцију, али ни на крај памети, а ни срца, ми није да за било шта осуђујем оне који су „другачији“. Јер, просто речено, то није њихов избор већ њихов усуд. Још мање и ја и било ко имамо право да их сматрамо изопаченима и болесницима. Хомосексуалност није болест појединца већ врсте и та појава је присутна код свих животињских и биљних врста. Као појединцима, припадају им сва људска права јер су – људи. Не смију бити стигматизовани, прогоњени, малтретирани… Али, друштвено прихватање њихове посебности далеко је од права на оно што директно удара на темеље друштвене заједнице.
У држави у којој су све традиционалне вриједности одавно бачене под ноге, ништа више није довољно свето да не би било девастирано. Након што се законом и пендреком јурнули на последњу одбрану душе – Цркву, данас се ногом ударило и у сами темељ и одбрану заједнице – породицу! Озбиљно уздрмана економским недаћама, социјално растурена, црногорска породица, како год се национално и политички дефинисала, данас је дефинитвно бачена на тло.
Али, није то оно што је највећи апсурд овог закона. Његова преурањеност је нешто што је на нивоу оне народне „видјела жаба гдје коње кују па и она дигла ногу“. У ситуацији кад највећи број хомосексуалаца „право“ на тај статус нијесу изборили ни у својим породицама, право на законит и у свему (осим, за сада, у усвајању дјеце) изједначен традиционални брак прерано је чак и за друштва која су давно раскрстила са својом традицијом. А Црна Гора је уџбенички примјер бесправља и истинске заробљености у архаичном и комунистичком наслеђу које са модерним узусима демократије има везе таман колико и гама зраци са сабласним невенима.
Наивно је очекивати да ће овај закон и за јоту промијенити слику о степену спремности Црне Горе за придруживање Унији. Можемо да се трћимо колико хоћемо, у Европи добро знају које смо „мрчипушке“ и „двоцијевке“. А кад крену сватови под барјаком „дугиних боја“, да ли ће, упркос закону, „пустосватице“ бити до зуба наоружани „специјалци“? И хоће ли свима њима онај Зенка бити „стари сват“?
Како код, сад кад смо се натрћили, ваља нам га примити, на закон мислим, са свим непознаницама и неизвјесностима. А до јесени, кад обично свадбе бивају па ће, ваљда, и ове „истополне“, преостаје нам једино да се надамо да они, да не кажем који…., из Брисела неће прозрети још један прозирни предизборни трик ДПС „европејаца“ и да ће нам ударити штрик на агенду. Мада се бојим да ће нам га прије ударити…. да, ипак, сачувам дигнитет медија и рубрике.
Емило Лабудовић/ИН4С