Ин мемориам: Момир Булатовић
Само је вријеме мјера свега, пролазног и непролазног. Само оно, неумитно и неумољиво, неподмитљиво и ван свачијег, сем Божјег, утицаја суди и пресуђује пресудама које не застаријевају и којима нема приговора. Неомеђено ничим, без почетка и краја, тече и клизи као пијесак кроз разигране дјечије прсте, и нас, обичне смртнике смјешта на полице историјске галерије онако како смо трајали и трајањем заслужили.
Ево је већ година како си се искрао, ненадано и ненајављено, и преселио у вјечност и успомене. Година у којој је сваки дан био испуњен надом да си само привремено одсутан. Да си скокнуо у Раће, Бошку на гроб, да наставиш разговор и кажеш му све оно што ниси стигао да му кажеш.
И ослушнеш његове нијеме поруке јер си стално говорио да су нам дјеца три копља паметнија од нас. Година је а још „Српском“ одјекује ехо твога гласа са последње трибине на којој си нас храбрио и увјеравао да ће бити боље. И кад си нам, једноставношћу могућом само кад говоре памет и искуство, казао рецепт изласка из овог ћорсокака. „Треба само да престанемо да крадемо“, рекао си, а тај наоко прост, наук био је мудрији и темељнији од свих експертских анализа и рјешења која нам се одасвуд нуде.
Година је од како те нема а сваки дан твога изостанка свједочи колико је драгоцјено било то што си био кад је требало да се буде. Када си својом визијом допирао даље од свих нас. Када си својим миром мирио наше немире, својом ширином покривао ускост наших душа и када си свједочио да храброст нијесу урлајући јуриши без циља и памети. Данас ти то признају и они који су те, свјесни твоје недостижности, кудили овако и онако. И твоји најљући непријатељи, а личних нијеси имао, данас се с поштовањем клањају твојим сјенима. А то заслужују само велики, они који нијесу потрошна роба једног времена и једне прилике.
Година је, вјечност и тренутак, година у којој подједнако жалимо и тебе и себе јер овдје је све онако како си давно предвидио. И даље нас краду и отимају нам све што за небо није свезано, а ево неко вријеме су нам и на Небо јурнули. Али, „не тугуј, бронзана стражо“, оставио си нам довољно стопа и путоказа којим путем и како да наставимо. До циља којем си био посветио и подредио живот, до времена у којем се неће красти, бар не некажњено.
Година је, нема те а свуда те има јер си се уткао у свако добро које смо живјели и којем се надамо. И биће тако и свих година будућих, биће тако и кад над не буде. Јер, „у Музеју славних нечија имена су уклесана у камену а нечија исписана на леду„! Својим си животом уклесао животопис у најтврђи кучки и ровачки камен, којима си неподијељено припадао, у памћење народа којем си срцем припадао и који те је срцем прихватао.
Нека је вјечан спокој над твојом људском хумком и хвала ти за све људско чиме си нас ненадокнадиво задужио.
Момир Булатовић/ИН4С