Ми, стари Бокељи (+300…) имали смо прилике једни друге да упознамо протоком времена, тако да се неријетко и данас срећемо у мору придошлог свијета, или за црвено какво слово, или кад нас окупи културни догађај, свадба или сахрана.
Прошле сетемане био сам у палати националног Бокеља (+600), и пио домаће бијело вино „Лисицу“, пресуђујући ипак у корист прошлогодишње чаше истарске малвазије.
Када сам први пут крочио у капетански салон те палате на обали мора са повлашћеним погледом на Которски залив – а било је то прије десетак година – домаћин ме питао шта ћу да попијем? Узвратио сам контрапитањем: Шта је на диспозицији?, на што је национални Бокељ одговорио да је то домаћинска кућа и да има свега.
Открио сам пријатељу за кога знам да је масон са титулом Великог бесједника, како сам између осталог дошао да причамо на тему националних Бокеља, јер их је на попису из 2011. било за мрву преко шестсто.
Показало се да сам власнику палате старе три вијека дао одличан шлагворт, па ми је, сипајући „Лисицу“, испричао гдје су га средином корона-наратива звали на фиксни, са жељом да га интервјуишу.
Завалио се, каже, у полтрону што је фотеља у преводу и одговарао на 30-ак питања, да би му на посљедње: Како се национално изјашњава? – анкетарка рекла да бити Бокељ он не може, јер је предвиђено или Црногорац или Србин или Хрват или Бошњак или Албанац или остали.
И ту се мој пријатељ зајапурио, јер ни по цијену да буде „остали“ није пристајао да га анкетарка сврста било као Црногорца, било као Србина, било пак као Хрвата…
Уз претпоставку да он као римокатолик и масон сигурно не жели да иде толико далеко да претпостави јединствену Бокељску цркву или бокељски језик, питао сам га зашто би по њему било важно да смо сви национални Бокељи?
И ту је кренула прича.
Пазимо…
Све што данашња Црна Гора раби у туристичком смислу, изградили су Бокељи.
Све што се оком може да опази, стечено је плаво-бијелим златом, тј. пловидбом.
Још је Милош Милошевић, ванредан интелектуалац и доживотни адмирал Бокељске морнарице (1920–2012), у дјелу од капиталног значаја „Поморски трговци, ратници и мецене“, објаснио гдје су Заливљани, да би безбједно трговали, морали да буду и ратници који топом, пушком и сабљом бране племенити терет од напада на мору, а да су код куће редом били мецене, подстичући писменост, музичко образовање, црквено сликарство, те племените занате. Из прекоморских су шкриња вадили не само књиге рукописане и штампане, већ и сјемена егзотичног биља, те предмете који се данас налазе или по приватним музејима, или у оним до којих и сирот турист може да ходочасти.
Бокељи су у прошлости увијек били вукови на мору, но јагањци на копну.
Никад није постојала удружена заливска војна сила, већ су енклаве Боке Которске биле час у служби ове, час у служби оне империје, са све осјећањем једног дијела Залива да нова власт јесте жељена и природна, и са сазнањем да је за друге та иста власт окупаторска и нежељена.
Историја Боке Которске је компликована шаховска табла, на којој два вијека у исто вријеме, на гинисовски малом простору, ем ратују, ем живе у суживоту – Османско царство и Млетачка република.
Током владавине Венеције, многи су обални Срби, нпр. скоро сви славни Пераштани, Мартиновићи, и Змајевићи, и остали, поријеклом из Црне Горе, постали римокатолици из утилитарних разлога, тако да је Марко Мартиновић – најбогатији Заливљанин свог времена, био ималац приватног бродоградилишта. Био је наутички стручњак коме препоруком из Венецијије управо руски цар Петар Велики шаље седамнаест питомаца, младих московских племића, да их у Боки обучи златним поморским вјештинама.
Тако и данас: чак и неки од ријетке обалне сорте +300, постају национални Црногорци.
Шта раде такови?
Ангажовани на страни махом владајуће странке или њених сателита, потписом легализују девастацију обале, непланску градњу и мијењање географије јединог фјорда на Медитерану. Да би живјели боље, чине исто што и њихови преци конвертити. Од Срба су постали Хрвати да би сада постали Монтенегрини.
Ко се конвертовао, конвертоваће се.
Идеална Бока, питам Великог бесједника, да ли је могућа?
Идеална је Бока немогућа постала, бесједи он, чак и у теорији. Баш као и Косово на коме су поједени већински Срби. Исто тако, у Боки више нема старих Бокеља, оних +150. Парадоксално, почесто су већи Бокељи странци који уложе право богатство у обнову палате да би јој, на крају, умјесто да ставе своје, оставили име породице која ју је изградила. То што чини Британац, Нијемац или Новозеланђанин, ријетко да би икад сивавши на обалу, Србин или Црногорац.
Мој пријатељ, иако римокатолик, није вјерујући дух. За мене је – каже – ова палата црква, а портрети мојих предака у уљу су ми иконостас. У капетанском салону почесто молитвено разговарам с прецима, јер сам, као посљедњи мушкарац – разлог њиховог постојања.
Баш као што си и ти разлог постојања твоје дјеце, помислио сам.
Баш као што сам и ја разлог постојања моје дјеце, казао је.
Гледао сам преко оне „Лисице“ човјека с изузетном социјалном интелигенцијом.
Образованог преко мјере уског заливског рама.
Човјек је то који је у име београдских студената у своје доба на беспрекорном енглеском разговарао са краљицом Елизабетом. А није био члан Савеза комуниста.
И сада, он се осјећа националним Бокељом. Ја Србином из Боке Которске.
Слажемо се да нам пругастоплави погледи на будућност нису исти.
Уједињени смо око тога да су наше заливско острво омеђено хиљадуметарским планинама посебним учинили поморски трговци, ратници и мецене.
Владајући монтенегрински Црногорци што не бих рекао да је плеоназам, гле, морају да штите освојено добро, јер је то једино што у репрезентативном смислу имају. На свим спотовима за туристичку или културну презентацију Црне Горе већина кадрова биће из Боке.
У Боки се налази преко 60% непокретног културног блага бивше најмање југословенске републике. У Боки је Которској преко двије стотине српских православних цркава, и преко стотину римокатоличких. Током историје, од свих топонима и назива културних друштава, једино је постојао Црногорски пазар – пијаца ван зидина которског Старог града, мјесто на коме су Црногорци, пошто сиђу серпентинама на пјену од мора, продавали своје производе.
Преко шестсто се Заливљана на попису 2011. године изјаснило да су национални Бокељи. То мало обално национално стадо постало је посебно из пркоса. Националним „лидерима“, Србима и Хрватима, показали су „роге“, кажипрст и мали прст – што на источној обали Јадрана није сатански знак (еквивалентан је средњем прсту на континенту).
Бокељи су настали, нема никакве сумње, од националних Срба и Хрвата потом, не и од националних Црногораца, па осим заједничког језика немају остале упоре које би их учиниле посебнима. А и за чије бабе здравље би некоме користила та егзотична плаво-бијела искључивост у посебности да се буде национални Бокељ?
Мада, постојање Бокељске партије састављене понајприје од националних Бокеља а онда и од Срба и Хрвата, не треба занемарити као могућност.
У овом тренутку да се оснује, Бокељска би партија постала опасан противних на неким наредним изборима, но посигурно би у себи имала политичког подгоричког тројанског коња. Но с друге стране – не смије се сметнути с ума да су Бокељи имућни, потомци поморских трговаца, ратника и мецена, и сами многи трговци и мецене данас, који могу дати школован ум који би могао да артикулише и кодира финалменте тај деценијама дуги и недостајући политички говор јединог фјорда на Медитерану.
Никола Маловић/ИН4С