Потписник ових редова данашњи датум држи у траговима сјећања још од најранијег дјетињства. Памти га по ужурбаности породице, свечарској атмосфери и спремању још од ране зоре да се крене на три сата дуго пјешачење на планину Мокру (на граници са Руговом), на традиционални народни Сабор.
Скуп којем је оних срећних година, док су ти крајеви још били густо насељени, присуствовало и пар хиљада људи из свих села сјеверног Полимља као и бројни „повратници“ расељени широм СФРЈ који су своје годишње одморе и слободне дане планирали према том датуму.
Годинама касније, кад је и сам, „упарађен“ највише што му је сељачко – раднички статус породице дозвољавао, шипчио уз Метериз или Брајеницу, на радост и сјај тога дана и тога величанственог скупа падала је „сјенка“ оног цетињског Петровдана 1941. године. Али, како се дан послије Петровдана свенародно саборовање настављало 13. јула, та „сјенка“ је нестајала у сјећању на разбуктали пламен родољубивог отпора који је задивио Европу.
Историја, она истинска и научна, довољно је рекла и са свих аспеката расвијетлила мотиве, дешавања и актере цетињског Петровдана. И онај чувени поклич добродошлице окупатору, „е вива, Монтенегро“! Поклич којим је часна, усправна, патриотска, слободољубива Црна Гора клекнула на кољена и „пољубила ланце“. И први пут „поништила“ 1918. годину.Срећом по Црну Гору и њену историју, по њено наслеђе, тај 12. имао је свој 13. јул и све оно што је он донио – „исправио“.
На жалост, изгледа да се, како је то тврдио Маркс, историја понавља, сваки пут у још горем, ружнијем и карикатуралнијем издању. На данашњи Петровдан (у којем су сабори и свечарска раздраганост само болно подсјећање) свједочимо да и сваки 13. јул има свој календарски парадокс и васкрсење 12. јула. Опет смо, а све славећи и величајући 13. јул, као и оног 12., братски пригрлили дојучерашње окупаторе и потурили главу под њихову чизму.
И опет одјекује онај понижавајући и застрашујући узвик „е вива Монтенегро“! Опет смо, у славу 13-тог, као и оног 12 – тог, „поништили“ 1918 – ту, „да се више никад не понови“! Опет смо, клањајући се 13 – том, као и оног 12 – тог, окренули леђа традиционалним пријатељима и историјским савезницима и сврстали се у табор оних који су на ове просторе увијек долазили у ратном и окупаторском поретку.
Опет смо, славећи ослободилачко – комунистичку компоненту 13 – тог, који је означио раскид са Богом и Црквом, кренули да по узусима 12 – тог, градимо „нову“ Цркву и „нову“ Црну Гору чија се архитектура црта у студијима Трилатерале и других пројектаната „новог свјетског поретка“. Славећи 13 – ти, и овог 12 – тог смо одбацили сву његову симболику и све славне и јуначке датуме који су му претходили и за „славу“ наследника изабрали некакав богтепита Туђемил кога колико до јуче ни у фуснотама није било у уџбеницима националне историје.
Доказа да је овај Петровдан опет потро скоро цјелокупно наслеђе оног 13 – тог јула има на сваком кораку. Уосталом, то „потирање“ створило је климу у којој би данас 13 – ти јул скоро био немогућ јер је скоро половина, углавном младих, грађана Црне Горе изјавило да је не би бранили!? На њеном бранику овога 13 – тог, док дођу лешинари из НАТО да је „ослободе“ као што су Либију, Сирију, Авганистан…, стајала би само она групица „вјечитих ратника“ са Зувдијом Хоџићем и Драганом Митовим Ђуровићем, и бившом „орлушином“, очерупаним министром Бошковићем, на челу. А док сјутра буду метанисали пред споменицима оном 13 – том, овог 13 – тог кости оних истинских бораца који су листом устали за истинску Црну Гору ће се преврнути у гробу.
Историја се понавља, и то није само колоквијална поштапалица. Додуше, некад као карикатура, некад као нова прилика, али њен точак се неминовно креће напријед. Том несаломљивом логиком, реално је очекивати и надати се да ће и овај 12 – ти имати свој нови 13 – ти јул. Можда већ 30 – тог августа.
Емило Лабудовић/ИН4С