И овај Тринаести јул 2020. је протекао са субјективним осјећајем од 12. априла 1941. Казаљке на инструмент таблама за гориво су као 21-ог маја, опет прешле половину и отишле удесно.
Црвена застава је привремено угасила црвену лампицу, а Никшићко поље је постало резонантна кутија оних који прекомјерном количином децибела желе надомјестити своју малобројност. Тако је у психологији ниског човјека. Неријетко је то галамџија са дубоким баритоном који своју ситну визуелну појаву амортизује аудитивном.
У психоанализи су то назвали: „Наполеонов комплекс“. Синдром који није сасвим занемарљив јер се манифестује патолошким поривом да се ураде „велике ствари“.
А када ни бука није довољна да се покаже присутност у друштву, а у џепу се нађе пиротехника, фортификациони комплекс Сан Ђовани се претвара у Сан Карбонари. Но, ниско растиње, по који четинар и камени бедеми под заштитом УНЕСКО-а, су таличне околности, несрећног догађаја, иначе би од монументалног утврђења остали „само дугмићи“. Срећа је и што су границе херметички конзервиране са Србијом, у противном би се појавио импортовани пироман српско-руског поријекла са амбицијом да пријестоницу Боке врати у наручје Русије, као почетком 19. вијека.
Некада је Титова слика спашавала нелегално изграђене куће од лопате грађевинске инспекције, а данас државна застава и зелени барјак који носи несрећни назив: „гаетуша“ представљају имунитет од одговорности за било које кривично дјело, па и за: „Изазивање опште опасности“.
„Ми смо је створили, ми је можемо и запалити“- изусти човјек средњих година за државу која баштини хиљадугодишњу државну традицију, а посредно и за град који има вјекова колико дјевојка година у Галијиној пјесми. Уље на ватру долио је предсједник општине који у ватреној стихији изнад монументалних здања Старог града не види ништа спорно, већ проницљиво осјећа високу температуру пламена у срцима пиромана, на један метафоричан начин.
Пожар из страсти, каже. Да ли то значи да ослобађа од кривичне одговорности чињеница да је љубоморни мушкарац убио жену затекавши је у прељуби (ин флагранти), само зато што је „већа емоција, већи пожар у срцу“ повријеђеног мушкарца, од оног што је учинио? Ни Хитлеру се не може оспорити љубав према Њемачкој, а последице страсне љубави према свом народу су свима већ познате.
Општа туча у центру Никшића на Дан независности и паљење свјетске баштине на Дан државности су примјери љубави на „комитски начин“. Но, та љубав ће ипак, остати платонска. Неузвраћена, од праве и већинске Црне Горе. Оне општенародне, тринаестојулске, која је поразила дванаестојулску.
Коста Ненезић/ИН4С