“Глуви барут” је последњи југословенски партизански филм, направљен ван традиције класичног жанра, без икаквог трага типичне иконографије.
Прављен је по истоименом роману Бранка Ћопића, који је за вријеме кад је написан био необично храбар приказ довршене метаморфозе типичног револуционара од романтичарског комунистичког идеалисте до нехуманог бића и терористе.
Ћопић је велик као дјечји писац, али можда још већи по дјелима која се тичу револуције.
Режисер, Бахрудин Бато Ченгић се није дословно држао радње романа али је без обзира на то, направио поприлично добар филм.
Радња се дешава у српском селу, у сред неке вукојебине у босанским планинама, чији су се становници усред ратног метежа нашли распети између двају идеологија, четничке и партизанске.
Централни ликови у “Глувом баруту” су Шпанац, партизански комесар и његов супарник, Радекић, бивши краљевски официр. Шпанац је аутентичан лик из рата, кога је његова партија изманипулисала, да као неко ко је чиста срца одабрао страну, имајући без сумње часне намјере,временом неосјетно постане “киборг”.
Комунистичка догма је била тако јака и заводљива да су одабрани војници партије све своје “деликатне задатке”, злочине, извршавали без већих моралних дилема и потреса, јер све то мора неко да учини, иначе револуција пропада.
Такви су на души имали рођену браћу, очеве, стричеве и већином умирали не доживјевши катарзу.
“Глуви барут” је заједничка, Ћопићева и Ченгићева истина о тим и таквим комунистичким фанатицима. И њихов мали фрагмент истине је важан за разбијање етаблиране лажи о оправданости и исправности револуције која обезљуђује, понижава, неселективно убија.
У филму су посебно ефектне сцене борбе четника и партизана током којих је једини звук који се чује, музика Горана Бреговића. Вјерујем да је Бреговић као композитор у овом филму, превазишао себе.
Имао сам прилику почетком деведестих да присуствујем књижевној вечери можда једног од најрепрезентативнијих представника ове феле, Милована Ђиласа. Он је сам превише комплексна личност и превелика тема да би дуже боравио у овом тексту, а та ноћ је била све осим књижевно вече.
Јасно је да је фанатизам оних који су претекли и преживјели рат и засјели да владају у име народа, углавном временом опадао како су им са опоравком земље лагано расле и многобројне привилегије , па нису били ни мало имуни на земаљска добра. Они такви су породили следеће генерације, које су мутирале у нека нова бића. Такви “духовни” потомци, огрезли у хедонизму ,данас само вербално баштине сва хумана наслеђа и вриједности комунизма, као што су братство, солидарност и једнакост, а њихова вјештина освајања и очувања власти и привилегија је таква ,да их се ни Коминтерна не би застидјела.
Сви ови “фаустовски” љевичари, еуропејци и демократе су давно продали душу за неконтролисану моћ и императорски статус. Они су данас незамисливо “једнакији” од обичних смртника.
Оно заједничко што прожима животе и Ћопића и Ченгића је прогон. Ћопић је тај прогон скупље платио, животом.
Бато Ченгић је био понижаван и забрањено му је било да се бави филмом. Ипак је поред свих забрана постао и остао велики филмски аутор, достојанствен, иако неко коме су украдене деценије живота и стваралаштва , што је он прихватао са господским миром.
Био је крај марта 1984. године. Бранко Ћопић излази из свог стана, ту негдје око „Београђанке“, највише београдске палате, и одлази до хотела „Москва“. У ресторану на спрату наручује кафу и дуго гледа на Саву.
Части конобаре, ваљда први пут, и то позамашном свотом…
– Који је повод? – питају конобари.
– Имам, вјерујте, велики разлог – одговара Бранко.
Силази до моста. Окреће леђа згради Централног комитета, прескаче ограду и стрмоглављује се на бетон.
Кад су га нашли имао је отворене очи.
Бранко Ћопић је доживио два тешка прогона између којих му је био суспендовано онолико слободе колико је било довољно да се осјећа изопштено, издато и константно депримирано.
После “Јеретичке приче” имао је “пријатељски”разговор са Милованом Ђиласом.
Кампања осуда је почела а припридружио се Моша Пијаде, али и познати писци и критичари – Скендер Куленовић, Михаило Лалић, Велибор Глигорић, Ото Бихаљи-Мерин и Милорад Панић Суреп. Позната је прича да је његов кум, Скендер Куленовић, ноћ уочи ваљда партијске сједнице на којој је Ћопић требало да буде тема, је отишао код Бранка и рекао му:
Куме, ја сам човјек који мора да те нападне”.
Њих двојица су изашли у град, сву ноћ пили и састављали напад на Бранка Ћопића. Печат на ову причу ставио, ко други до највећи син народа и народности, Јосип Броз Тито, чиме је Ћопић званично постао “кужан” и грађанин другог реда.
Наредних дана је Ћопић сједио у Клубу књижевника сам самцит. Нико да га поздрави, а камоли да сједне. Једне ноћи у неко доба наилази Андрић и сиједа право за његов сто. Прича нешто о Гетеу и љушти јабуку. Бранко га гледа у чуду и мисли да он не зна што се са њим дешава и да је због тога сјео. У једном тренутку будући нобеловац проговори:
– “Јебо ти таке шале, пиши романе, њих ионако нико не чита”.
Нико прије, а кажу, нико ни после није чуо Андрића да псује.
И почео је Ћопић да пише романе. Али када је објавио „Глуви барут“, прошао је кроз исти партијски „топли зец“ као у вријеме „Јеретичке приче“ и, коначно, 1960. је избачен из Партије.
Живио је тако Ћопић двоструки живот, између славе најчитанијег писца и партијског “јеретика”. Седамдесетих година прошлог вијека, у предговору „Башти сљезове боје“, писцу су се указали црни јахачи, коњаници апокалипсе, авети разарања и пожара, неман која се спрема да све сатре – огњишта и кровове, дјетињства и цесте, села и читаве градове. Да ли је то била порука да ће се ускоро десити још један разорни рат и крвопролиће?
Непосредно пред самоубиство писац је на столу оставио записане ријечи:
“Збогом страшни и лијепи животе”.
Дан после Бранковог самоубиства освануо је штур извјештај у новинама. Нервно растројство…..
Дарко Прелевић/ИН4С