Потврђује се да општеалбанска подршка ОВК нема само просту политичку симболику, већ је реч о кохезионом фактору обједињавања стратешких паналбанских циљева на овим просторима, при чему ОВК, као „доказани” метод, има и функцију остваривања тих циљева.
Moжда је реч о коинциденцији. Можда ме неко оптужи за пласирање теорија завере. Али више елемената у последње време указују да се у политичком и националном смислу албански национални корпус налази у динамичном и стратешком узлету на нашим просторима који одражава и потврђује паналбанску дугорочну политичку стратегију.
Политичке странке албанске мањине на југу Србије у Бујановцу су постигле споразум о формирању постизборне већине и тиме први пут успостављају једнонационалну власт на овом локалном нивоу. Тиме се са већ оствареном доминацијом 2019. у општини Прешево, остварује и албанска политичко-национална доминација на самом југу Србије која има и важан дугорочан геостратешки значај за албански национални корпус на тим просторима, посебно у контексту познатих теза и захтева везаних за статус и будућност „Прешевске долине”. Најновији политички постизборни расплет у Бујановцу резултат је непосредне политичке акције Тиране, тако да у стратешком смислу показује суштину и ефикасност албанске паннационалне политике која се за балкански простор води у Тирани и резултат је те политике.
У Северној Македонији резултати избора потврђују претходно унутрашњеполитичко стање и налажу македонско-албанску коалицију уз једну стратешку новину – захтев доминантне албанске странке ДУИ да добије место премијера. Чини се да ДУИ нема намеру да одустане од овог захтева, а ради предупређивања могућих нагодби других мањих албанских странака с победничким Социјалдемократама Зорана Заева у току је међуалбански дијалог по сличној формули као у случају Бујановца у Србији. Уколико у том дијалогу посредује Тирана (не треба сумњати) и ако успе, онда Северна Македонија улази у деликатну политичку ситуацију с неизвесним исходом. Поред тога што су македонске политичке странке СДСМ и ВМРО дубоко супротстављене и посвађане, Охридским споразумом је већ раније практично оснажена нека врста федерализације ове државе која од тада подразумева „обавезну” македонско-албанску коалицију на власти у свакој варијанти. Позната „Тиранска декларација” од пре неку годину додатно је допринела да албански фактор у културном/језичком и политичком смислу дефинитивно добије државотворни статус са трајним значењем у тој земљи.
У Црној Гори интересантно је и политички индикативно да владајући албански фактор у општини Тузи и доминантно у пограничној области Малесија први пут није обележио државни празник 13. јул на начин који би одражавао до сада традиционалну и одговарајућу политичку лојалност сопственој држави. Ово потврђује да у Црној Гори већ неко време делује албански националнополитички набој с елементима етничке хомогенизације, који је добио на динамици посебно после издвајања из Подгорице већински албанске општине Тузи и чињенице о зависности владајуће већине од подршке албанског фактора.
Прерано обзнањена непотврђена оптужница против Хашима Тачија и управо окончано испитивање у Хагу с тим у вези, поново су потврдили паналбански значај и улогу ОВК. Потврђује се да општеалбанска подршка ОВК нема само просту политичку симболику, већ је реч о кохезионом фактору обједињавања стратешких паналбанских циљева на овим просторима, при чему ОВК, као „доказани” метод, има и функцију остваривања тих циљева. Уосталом, то доказују примене на КиМ, у Северној Македонији, на југу Србије.
Међутим, посебну пажњу заслужује чињеница да ова регионална паналбанска динамика не изазива подозрења у глобалним центрима ЕУ, НАТО, САД, који доминирају на овим просторима. Све говори у прилог оцени да се та динамика уклапа у геополитичке интересе тих центара и да је у функцији њиховог остваривања: албански фактор је де јуре (Албанија, Црна Гора, С. Македонија) или де факто („Косово”) интегрисан у НАТО; у потпуности је привржен и лојалан прозападној политичкој стратегији и интересима; брана је руским и кинеским утицајима, што се уклапа у текући геополитички интерес Запада; специфичан је и хомоген мултиконфесионални корпус с већинском исламском контролисаном секуларном димензијом која може имати улогу у амортизовању исламских негативних и безбедносно важних тенденција и утицаја; заузима важан геостратешки положај у евромедитеранском простору.
Питање расплета око КиМ у овом контексту добија посебан значај. С потврдом „косовске државности” по рецепту за који се залажу његови глобални и регионални заступници, албански корпус би добио изузетно значајну регионалну позицију и функцију. У том случају, а с наставком паналбанске стратешке и кохезионе динамике коју сада испољава и подршком и геополитичком функцијом коју има на Западу, постао би кључни фактор на просторима који непосредно детерминишу српске националне и државне интересе. Зато и питање КиМ и његово решавање имају знатно већи значај и тежину од пуке „нормализације”.
Зоран Миливојевић/Политика