Негдје сам прочитао, е сад не знам гдје, да су ових дана најоптерећеније телефонске линије Инстанбул – Приштина – Подгорица. Као и вазда, рачуни ће стићи послије избора.
Хало, Ердогане, ђе си, шта радиш. Сад изађох из базена, па виђу да сам имао пропуштен позив… Хало, ако је у вези цркава, заиста, имамо шта један другоме причати..
Ердогане, брате, осјећам, вјечност је нешто несмртно наумила са мном, једино, може се поредити са фантастичном фреквенцијом вибрације која пролази кроз дигиталне центре телефонских мрежа, и јачином осјећаја колико сам ти се ужелио… Јој, Ердогане, да ми те загрлити. Па да прошетамо Златним рогом, и свратимо на колаче, на тулумбе, и грчке баклаве…
Један књижевни лик каже да путује само да би телефонисао својој љубљеној. Кад је поред ње – даљина је непремостива. Тако сам давно почео једну краћу прозу, коју још нисам завршио. Нећу је ни завршити до претпоследњег даха. Кад смо заједно, односи су, у ствари, добри, што гарантује да ће се покварити, и зато се брзо спакујем и одлазим – отпутујем да бих је однегде звао. А, кад је назовем, ако је веза заузета, о, ужаса ли, каквих ли тек онда вибрација и фреквенција… И, из истих стопа, враћам се назад. Тако, вазда укруг, као онај Кафкин лик К – а. (Осјећате ли јединствену фреквенцију између ова два пасуса..?)
(И просјечни дукљански књижевни теоретичар сјетиће се да прозу немам кад привести тужном крају, јер сам стално на путовању… Па, је ли тако..? Лако је писати ако вам главни лик диктира причу. Мука је са инспирацијом ако ви водите лик. Па, је ли тако..?)
Хало, Хашиме… Мало прије, иако је линија дала сигнал да је слободна, она је и даље остала нијема и мртва, и није показивала ни најмањи знак живота. Као да је сигнал некаква здуха прогутала изнад Чакора. Знам, знам ко туде шверцује дрва, дрогу, дуван, хало… Хало, Хашко, нађох ли те у Дечанима…
У својој наивности, нисам мислио да је предсједник државе паметнији од просјечног дукљанина, али сам мислио да је талентованији…
До последњег даха бориће се Ердоган за џамијање Аја Софије, а Мило за стварање црногорске партијске цркве.
Хало, Ердогане, вође је вазда било и биће сеоба и разних прича и причина, но, је ли могуће, о, султане, да цијела држава некуд препртља. Да државу предигнем са Балкана, хало…
Умјесто крста на Аја Софији сијаће бронзани млади мјесец, на црногорској цркви сијаће – петокрака. У, далеко је до мурава, што зборила циганка Ранђија…
… нећу, ни, запету, промијенити, у, закону,
Ако је тако, црногорске цркве никад неће ни бити. Да је наш Ердоган макар рекао: борићу се до – претпоследњег данах, па да има неког нада. Да се дукљани макар залагују.
Бог душманина заборавио. Шта је са регистрацијом Мирашеве цркве. Зар је предсједник одбацио Мираша. Мираша нигдје ни у мишје плеће..
Док нисам путовао, понешто сам и читао. Шта каже дански Сократ критикујући цркву као институцију. Каже (Боже ми опрости), да Бог не постоји. Атеисти, вазда у великој трци, нису имали кад до краја прочитати кратку мисао филозофа, коју у цјелости преносимо: Бог не постоји – Бог је вјечан. Тако је и са црквом. И кућа Божија је вјечна. Па, питај Бога, хоће ли Бог још некоме дати да се игра са вјечношћу. Ако натрашке кренете тим путем, стигли би до Онога који је ради сличних ствари и избачен из Куће Божије. Тако волим да путујем, али понекад прећерам, па се вртим укруг.
Којим ли путевима небеским у овом тренутку плови предсједникова идеја. Да ли је идеја стигла до главне Небеске централе, да ли је заведена у регистар приспјеле поште, и чека свој ред, да ли је идеја преведена и упућена селекторима за оснивање цркава, који су, опет, подијељени у групе, или је идеја без икаквих сметњи слетјела на кољено Главног Селектора. Или је идеја остала без даха и негдје заробљена ко мува, у мрежи паука небеског… Хало, Ердогане…
И, Ердоганова отровна стријела винула се изнад Аја Софије пут небеса, иако је Аја Софија старија од султанове вјере….
У ове дане свакакве поште стиже на Двор крилате небеске Господе….
„А, Бог, као Бог,
Само ћути, и гледа.“
Бећир Вуковић/ИН4С