Није нам, нидо Бог, Бог дао предсједника који се не бави реалним животом..
Атеиста се бори за цркву до последњег даха… Ако је атеиста некакав реалиста, шта ће му тајноводствене лествице и пентрање уз небеса.
Или сад! да зауставимо „тамног пењача“, или, никад. Да га свалимо док га можемо дохватити на лествама…
Широм отворимо очи, и опрезно са предсједниковим откровењима, јер је загазио у дубоке сфере. Као да га је (Неко), ноћу – посјетио у сну – и подсјетио шта да ради.
– Шта да радим.
– Да се бориш до последњег даха.
– За шта да се борим до подједње запете,
– Ево ти план под јастуком, запета,
Дакле, ради се о врло опасним стварима које нису од овога свијета, и исувише озбиљним, пошто су везане за овај свијет.
Исус је (у сну), рекао Сведенборгу да му повјерава мисију обнављања цркве. Шта је Исус још шапнуо на уво сиједој глави на јастуку пуног гушчијег перја. О, Емануеле, пуштићу те да уђеш у други свијет, и да се вратиш.
Сличне сцене налазимо и код Шоа, али њега је у сну походио Блејк, који је написао најљепше стихове о јагњету.
Кад је у питању наш предсједник, не слутимо са коликом отуђеношћу имамо посла. Није то бирократа, нити је у питању бирократија која се пресвукла у демократију. Извјесно је, ради се о нечем много окрутнијем.
(Није се лако борити са визијама. Мистичари кажу да су визије нека врста четврте димензије…)
Живимо у времену ниске политике, и конспирације. Ситуација личи на сцену из пакла. Али – неки су једино срећни у паклу. Онда, какве су визије (тих) срећника у паклу..?
Ни, запету нећу промијенити у Закону о слободи вјероисповијести. Ни, запету, каже предсједник.
Кад се, предсједник, замрси, и заплете у запете, онда му ни лествице не иду под ногу. Међутим, по сваку цијену предсједник се држи визије: до последњег даха борићу се за црногорску православну цркву. Да има ученог шегрта покрај себе, избацио би оно – до последњег даха, и, остала би само визија – борићу се до последњег.
Гдје су ти вајни савјетници које плаћа сувим златом. Толико су га могли приучити и телохранитељи. Јербо, не може се визија ограничити на – дах – издах…
(Са друге стране, црогорски новоговор забрањује уоптребу икакве екавице, а телохранитељ је сува дренова екавица. (Екавицом – тело(хранитељ), на црногорском језику – тијело(хранитељ.))
Куд год крочите, све проблеми, и мука до муке, и запете. Са запетама ни Црњански није могао изаћи на крај.
Као што се види, ни сам не вјерујем да је прича оригинална. Како да буде оригинална кад се на сваком ћошку појављују разни Ердогани – Ердоган овдје, Ердоган ондје, Ердоган онамо… Ердогане, у чему је тајна…
Црногорски Ердоган (као уосталом и сваки Ердоган), има амбициозан пројекат о преименовању цркве. У прологу те иначе мале скице – копије, прибјегава последњем аргументу, који опет долази са истока, а одакле би друго.
Наш Ердоган понаша се као да дугује нешто пређашњем животу, па би у овом, да се одужи и Богу, и народу. Да народу црногорском са небеса принесе цркву. Но, и ту имаде потешкоћа јер, у тој спирали, свако пређашње опет дугује нешто пређашњем, и куд би нас све то одвело; опет неком следећем пређашњем може пасти на памет да се и он одужи пређашњем животу, и одосмо убескрај..
Речено је, Бог је давно ставио тачку на те лудости, шта више – забранио их – преведено на српски језик.
Истовремено, тиме се и негира лична бесмртност, а међу људима, први Лукреције увиђа те и сличне божанске савјете. (Видети: De rerem natura.)
Још нас интересује, гдје код оваквих бића, душа – тачно – контактира са тијелом, а гдје са свијетом (па и са народом.) То мјесто је тражио, колико знам, и Сведенборг. И, чим је изговорио – душа – сјетио се да то морају бити – уста. И, баш кроз уста је и стигла – кроз уста се емитовало провиђење црногорског Ердогана, да ће до последњег даха (опет, дах је везан за уста пуста), борити за цркву.
Онај наставак да неће у Закону о цркви промијенити ни, запету, није стриктно везан за посланицу (или откровење ако вам је лакше), у крајњем, није толико ни важно јер је теоријско, а тога се треба клонити…
Бећир Вуковић/ИН4С