Турска је потребна Америци у склопу стратегије супротстављања Кини. Због тога Вашингтон не жури да стане не страну Француске и ЕУ у медитеранској борби за ресурсе.
Иако су турске војне авантуре укорењене у „неоотоманском“ пројекту који Ердоган неумољиво спроводи и у складу са тим мења унутрашњу и спољну оријентацију земље, много тога што Турска чини на спољном фронту – у Сирији, Либији и Медитерану – има везе са прогресивно дегенеришућим НАТО-ом и његовом опадајућом способношћу да делује као војни савез. Донедавно није било уобичајено видети НАТО чланицу како изричито делује против тог савеза, као у случају куповине руског противваздухопловног система С-400, или њених НАТО савезница, попут Француске и Грчке у Медитерану. Због турских „енергетских авантура“ у Медитерану, Грчка је већ сазвала хитан састанак министара спољних послова земаља чланица ЕУ. Француска је, с друге стране, повећала своје војно присуство у Медитерану. До ових потеза дошло је због тога што је Грчка оптужила Турску за „угрожавање мира“ у региону.
Како ствари стоје, земље чланице НАТО-а су поново доспеле у ситуацију да буду фронтално супротстављене, „очи у очи“. То је дубоко повезано са кризом унутар НАТО-а, при чему су главне трансатлантске силе, САД и ЕУ, знатно удаљене једна од друге. У ствари, оне су удаљене до те мере да спроводе различите, па чак и конфликтне, политике о кључним питањима попут Ирана, будуће улоге Кине у Европи и „енергетских односа“ Европе са Русијом. Спор између Сједињених Држава и Европске уније око доприноса НАТО буџету је додатно погрошао ситуацију, наводећи француског председника Макрона да прогласи „мождану смрт“ НАТО организације.
МАКРОН ПРОТИВ ЕРДОГАНА
Све већа конфронтација између Француске и Турске ће само ојачати Макронову позицију. Осим чињенице да Турска и Француска подржавају разлилите стране у Либији, одлука Француске да се супротстави Турској у Медитерану и Либији такође има везе са тим како се бивши „секуларизам“ сукобљава са све већим скретањем Турске ка исламизму.
Заиста, Турска своје мисије у Либији и Медитерану види као интегралне делове настојања да оживи еру отоманске доминације и појача турски национални потенцијал моћи у односу на своје НАТО/европске ривале. Није случајно први турски брод за дубинско бушење у спорним водама Медитерана добио име по отоманском султану Фатиху, који је покорио византијски Константинопољ.
Према Ердогановом схватању, ако Турској буде забрањен приступ енергетским ресурсима, ривласке НАТО државе ће „заробити нашу земљу, која има најдужу обалу на Медитерану, (и претворити је) у обални појас у којем једино можете ловити рибу штапом“. Антагонизам је видно присутан. Анкара оптужује Брисел да заузима страну.
„Чини се да је ЕУ у потпуности постала талац максималистичког приступа Грчке и кипарских Грка“, рекао је Чагатај Ерчијес, генерални директор за поморска питања при турском министарству спољних послова. Према његовим речим, Европска унија „више воли да буде једна од страна у проблему, него да помогне да се он реши“.
ЕУ УВОДИ САНКЦИЈЕ ТУРСКОЈ?
Међутим, иако Турска жели да избегне „заробљавање“, чини се да је ЕУ одлучна да управо то учини; отуда и њена одлука да уведе санцкије Турској због бушења у близини обала Кипра. Министри спољних послова земаља чланица Европске уније су у јуну на састанку у Бриселу одлучили да суспендују око 164 милиона долара помоћи Турској и одложе разговоре о споразуму у области авијације. Они су такође затражили од Европске инвестиционе банке да преиспита своје позајмице земљи, које су у 2018. години износиле скоро 434 милиона долара.
Важно је напоменути да су мере предузете од стране ЕУ, а не од самог НАТО-а. Док је Француска износила критике на рачун Турске и предузимала кораке како би јој се супротставила, реакција САД је углавном била смушена, остављајући Европу да се сама избори са сопственим хаосом. Америчку позицију заправо објашњава „изолација“ са којом се Трамп суочио у Европи. Растућа дистанца између САД и ЕУ је један од кључних разлога зашто САД немају савезнике у борби против Кине.
Према томе, ако Сједињене Државе немају европске савезнике против Кине, европске чланице НАТО-а немају америчку подршку против Турске. Иако америчко-турски односи нису били нарочито добри након турске куповине руског ПВО система С-400 и накнадне одлуке САД да искључе Турску из Ф-35 програма, две земље су већ почеле да поново откривају узајамну љубав, при чему Турска циља на америчке идеје о развоју алтернативне руте глобалног ланца снабдевања у склопу супротстављања Кини.
Чињеница да се односи између Турске и САД потенцијално нормализују и да су САД – упркос томе што се спор Турске и Кипра претворио у регионалну борбу за ресурсе – до сада одбијале да се умешају у сукоб, показује да не само да је НАТО далеко од „савеза“, већ да расцепи постају толико велики да би Алијансу могли претворити у савез који постоји само на папиру.
Салман Рафи Шеик је стручњак за међународне односе и спољна и унутрашња питања Пакистана.
Салман Рафи Шеик/Блумберг
Превод:Радомир Јовановић/Нови Стандард