Ђукановић је увек знао коме треба да се приклони – и кад да га напусти.
Лето које је при крају доноси велика искушења за два најдуговечнија европска ауторитарна режима, између којих, сем дуговечности и ауторитарности, односно особеног система личне власти, и нема много сличности.
Између осталог, разлика је и то што је Лукашенко све ове деценије – с извесним изузетком последњих неколико година, кад је почео мало да лавира – био најчвршћи савезник Москве, док је владавина Мила Ђукановића била обележена безбојним политичким лупинзима, у којима је једини континуитет и чврста тачка било непогрешиво слеђење сопственог властодржачког интереса.
Ђукановић је увек знао коме треба да се приклони – и кад да га напусти. При чему је и једно и друго чинио радикално и без освртања. Није од њега било већег „Србо-Црногорца” и послушнијег Милошевићевог следбеника. А кад је проценио да на тој страни више нема хлеба, односно политичке перспективе, извргао се у Милошевићевог најжешћег противника, а потом, иако Милошевића више није било, и у црногорског „суверенисту”.
Москви се представљао као најлојалнији партнер, истицао „вековно пријатељство” Русије и Црне Горе, неретко и претеривао у снисходљивости према руским политичким и пословним круговима. А онда је – на запрепашћење многих у руском Министарству спољних послова – мимо Устава и мимо воље грађана, Црну Гору окренуо ка Америци и увео у НАТО.
У два од три своја велика заокрета Ђукановић тешко да би могао имати успеха да није имао или експлицитну подршку (као у сукобу с Милошевићем), или бар неутралан став владике Амфилохија (приликом референдума о независности). Што га, разуме се, није спречило да се на Митрополију и митрополита обруши са жаром и бруталношћу која се може мерити – а понекад је и превазилазила – окупаторске зулуме. Разуме се да га све наведено, најблаже речено, не чини моралном громадом, нити идеалним кандидатом за кума или пријатеља, али вероватно спада међу пожељне политичке особине, поготово за неког ко има намеру да влада дуговечно.
Додуше, овај последњи заокрет – удар на СПЦ и митрополита Амфилохија – чини се, могао би га коначно коштати политичке главе. И, први пут, изгледа да је направио грешку у корацима. Да ли је дозволио себи да га опије моћ, или му је пословични прагматизам устукнуо пред „идеолошком” мантром по којој, наводно, Црна Гора никад неће бити потпуно независна све док се не ослободи „туторства” Српске православне цркве? (Или је, како неки тврде, реч о чисто економској рачуници и интересу присвајања немале имовине СПЦ у Црној Гори?)
Било како било, у овом тренутку, много шта ради против Ђукановића, или му макар не иде наруку. Афера „коверта”, с једне, и масовне црквено-народне литије, с друге стране, максимално су смањиле његов маневарски простор. А корона криза и пропаст туристичке сезоне додатно су оголили бајку о економском прогресу. На све то, пословично разједињена и посвађана опозиција пронашла је коначно прихватљиву формулу узајамне сарадње, груписала се у пар релативно кохерентних колона и тиме спречила растур гласова који је у претходном периоду увек бар неколико драгоцених процената пребацивао на тас Ђукановића и ДПС-а.
Плус, међу опозицијом има довољно оних који су или наклоњени црногорској суверености, или бар нису непријатељски настројени према њој, тако да мантра о томе како би Милов пад значио и „пад” црногорске државности све теже пије воду. А и „међународна заједница” (читај Запад, Вашингтон и Брисел), иако вероватно не ради директно против њега, није више спремна ни да се отворено и безрезервно сврста иза свега што би он, евентуално, могао предузети да ствари преокрене у своју корист.
Ђукановићу је тренутно можда највећи савезник ментална и политичка инерција која, истина, на основу бројних претходних искустава, без превише удубљивања одбија да поверује у могућност промене и дефетистички резонује како ће „Мило већ смислити нешто да се извуче”. Но, чини се да су тај песимизам и неверица много више изражени у региону (нарочито у Србији), него у самој Црној Гори.
Стога ће Ђукановићева вероватно последња и најважнија стратегија бити да поново створи неку врсту референдумске атмосфере. Али не по линији за или против њега – јер би тај референдум сигурно изгубио. Нити за или против „евроатлантског пута” Црне Горе. (Вероватно би и њега изгубио, али то – бар тренутно – и није у игри и у питању). Не. Он ће покушати да од ових избора направи неку врсту „националног пописа”, пошто-пото гурајући све оне који су против њега у тзв. српски блок. А с рачуницом да ће на тај начин – макар тај блок привремено и знатно порастао – њему остати довољно „правих Црногораца” (плус мањине) за још једну, макар и натегнуту победу.
И баш зато сви они који су истински за промену власти у Црној Гори (а нарочито Срби – како они из Србије, тако и из Црне Горе), не би смели да му неком непромишљеном изјавом или чином у томе пођу наруку.
Ђорђе Вукадиновић/НСПМ