Пре тачно 25 година, 30. августа 1995, авијација НАТО-а, уз артиљеријску подршку Снага за брза дејства, започела је бомбардовање Републике Српске. За две недеље „ваздушне кампање”, како су стратези најмоћније војне алијансе света назвали бомбардовање војних и цивилних циљева на просторима на којима су Срби вековима живели, погинула су 152 цивила, а 273 су теже или лакше рањени. Акција „Одлучан одговор” омогућила је офанзиву муслиманских, а у западној Босни и здружених хрватских снага (јединице ХВО и регуларне јединице Војске Републике Хрватске). За свега 40 дана (примирје је потписано у ноћи између 10. и 11. октобра) готово да је формацијски нестао Други крајишки корпус.
Откуд да се НАТО пуним капацитетом ваздухопловства стави на страну муслиманске и здружене хрватске војске? У понедељак, 28. августа, на пијаци „Маркале” погинуло је 37 лица, а никада није саопштен коначан број рањених. Према извештајима муслиманских медија, граната од 120 мм била је испаљена из минобацача са српских положаја. Сви западни медији, али и команда Унпрофора и НАТО, пренели су такве извештаје, без доказа оптужујући српску војску за напад. Главни штаб ВРС је демантовао такве наводе и предложио Унпрофору формирање мешовите комисије да би се утврдила истина. Унпрофоров и француски извештај никада нису објављени. Командант руског Унпрофора, пуковник Андреј Демуренко оценио је да су шансе да су Срби испалили гранату „један према милион”.
Ултимативни тонови чују се из Команде Унпрофора и седишта НАТО-а. У среду, 30. августа, у 2.05 сати, укупно 255 авиона НАТО-а почело је да изводи ваздушне ударе. Најпре су мете биле на подручју Српског Сарајева, Сокоца, Власенице, Фоче, Чајнича, Хан Пијеска и Српског Горажда. Циљеви у првом таласу – телекомуникације и насеља. Из дана у дан све више територије РС је под ударом, све више цивилних циљева засипано је разарајућим бомбама. Гађана је чак и болница „Жица” у Блажују, у којој је настрадало 10 болесника, а 21 је рањен. Иако чланица НАТО-а, Грчка није дозволила прелет турских авиона у НАТО базе у Италији. Руско армијско гласило „Краснаја звезда” пише: „Русија је немоћна да било шта учини. Њен глас, нажалост, нико не слуша”.
Од 30. августа до 13. септембра авијација НАТО-а, уз подршку Снага за брза дејства, изручила је на Српску више од 10.000 тона експлозивног материјала. Више од 400 борбених авиона полетало је са аеродрома Авијано, Пјаченца, Ђоја дел Коле, Геди и Бриндизи у Италији, као и са два америчка и једног британског носача авиона у Јадрану, изводећи 3.202 борбена лета и дејствујући по 150 војних и цивилних циљева. Први пут у борбеним дејствима коришћене су бомбе с осиромашеним уранијумом.
Са 63 одсто територије БиХ које је контролисала, Република Српска сведена је на свега 44 одсто. Била је реч о реализацији дугорочних политичких и војних интереса најмоћнијих западних земаља, уз подршку медија који су се у већини ставили у функцију прикривања истине и отворене пропаганде за једну страну у сукобу. Свега 39 сати од трагичног инцидента на „Маркалама”, покренута је моћна машинерија НАТО-а. Како је било могуће за тако кратко време оспособити пет војних база у Италији и увести у борбени распоред и употребу за дејство чак три носача авиона?
А све је почело 27. маја 1992, после детонације у Улици Васе Мискина у Сарајеву, док су људи чекали хлеб. После само минут, на лицу места су се нашле стране ТВ екипе, међу њима и Кристијан Аманпур из Си-Ен-Ена. После тога СБ УН је изгласао „Резолуцију о забрани лета”. Директна последица те одлуке, будући да још није био пробијен коридор у Посавини, била је несташица хране, горива и лекова, а посебно смрт једанаест беба у бањалучком породилишту, којима је било онемогућено допремање боца са кисеоником из Србије. Захваљујући храбрости четири српска пилота хеликоптера, са батајничког аеродрома ипак су допремљени кисеоник и неопходни медикаменти.
После бомбардовања 1995. Срби више нису могли ефикасно медијски да се бране, због тога што је НАТО уништио радио-релеје и ТВ репетиторе. Није без основе и сумња да је план био да се уништи РС. Срећом, ВРС је успела да спречи такав план, а колосалну заслугу имали су системи ПВО, заједно са службама ВОЈИН. Већ у првом часу српски ракеташи су у рејону Пала „иглом” оборили „мираж 2000 К-2” и заробили два пилота, који су недуго потом пуштени. Претпоставља се да су системи ПВО оштетили још два авиона. Оборене су и четири беспилотне летелице, од чега два америчка „предатора”. Треба се подсетити и да је авијација НАТО-а 16. априла 1994. гађала српске положаје испред Горажда. Том приликом ПВО ВРС је оборила британски авион „харијер”. Српски ракеташи су и 2. јуна 1995. ракетом „стрела” у рејону Бравска код Босанског Петровца оборили амерички Ф-16.
Војна интервенција имала је застрашујуће хуманитарне последице. По дејтонским мапама, Срби су такорећи преко ноћи морали да напусте сарајевска насеља Илиџа, Хаџићи, Вогошћа, Илијаш и готово сву Грбавицу. Делови Озрена и Возуће су припали Федерацији, а Срби су, често и под артиљеријском ватром, напустили своје домове у западнокрајишким општинама у којима су били већина. Према подацима „Удружења за повратак у Босанску Крајину”, изгнано је 135.000 људи.
Никола Волаш/Политика