Не могу да кажем да ми је засметало, него ме баш забољело, када је моја (и не само моја) најновија политичка симпатија, Дритан Абазовић, одмах након избора, рекао, отприлике, да се од Црне Горе неће правити ни Српска Спарта, ни Велика Албанија!
Знам шта је Дритан хтио да каже, па му не могу ни претјерано замјерити, јер је човјек студирао политичке науке, а не историју, или књижевност. Грешка је у томе што се појам „Српска Спарта“ односи на далеку прошлост Црне Горе, а појам Велике Албаније припада, нажалост, не само творцима и протагонистима Призренске лиге, него и њеним фришким заговорницима!
Велика Албанија је, уз издашну помоћ истих оних који су 1913. створили Албанију да би Србији онемогућили излаз на море и заокруживање природне српске државе, данас , преко својих моћних протагониста и њихових агентура, постала – држава у изгледу.
Занимљиво је да исти они, (не сви) који су прије 107 године послали краљу Николи ултиматум да напусти освојени Скадар, древну српску престоницу, за чије је ослобођење изгинуло 4.500 Црногораца и 7.5ооо Срба, ових (и минулих) дана судјелују у стварању Велике Албаније! И, нијесу они толико пријатељи Арнаута, колико давнашњи (и садашњи) непријатељи Србије! И њиховом су „заслугом“, уз припомоћ САД, Косово и Метохија отети и одвојени од Србије.
Ових дана је, од стране тамошњих квази историчара, поново актуелизовано својатање древних српских светиња. Некако им не иде у прилог први турски попис послије Косовске битке, 1455. године, када је од Копаоника до Проклетија пописано 46 шћиптарских кућа! Толико о „старосједиоцима“ и праву првенства на косовске просторе.
И док Велика Албанија куца на врата (и прозоре) неколико балканских држава, па и Црне Горе, „Српска Спарта“ не пријети никоме, па ни Црној Гори.
Ријеч је о спајању неспојивог.
Српска Спарта није српска покрајина, нити то, наводно, опет жели да буде, већ епски синоним за борбеност, слободољубље и витештво, који су некад красили Црну Гору. (Узгред, захваљујући неким новијим истраживањима, испоставиће се да су и Спартанци имали српске коријене!)
Синтагме – Српска Спарта и Српска Атина (Војводина, тада под аустроугарском окупацијом, са центрима српске културе у 19. вијеку – Карловци, Нови Сад, Темишвар), епска су творевина српских пјесника. Да сам млађи, можда бих се сјетио ко је отац ове заиста антологијске, сјајне досјетке. Можда Његошев учитељ, Сима Милутиновић Сарајлија, Змај или Бранко, или Лаза Костић који је подуже боравио на Цетињу… Можда ће се неко од пратилаца Портала сјетити.
Умјесто тога, пали су ми на памет Бранкови стихови, који су апотеоза Српској Спарти: „Црна Горо, поносито стење, / српске круне ти драго камење,/успомено пребијелог данка,/ког се Србин сећа као санка…/Кад је оно послије Косова/ српско Сунце грануло изнова, /очисти се она веља брука/ што окаља Србина са Вука…“
И није нимало чудно што је један од најбољих пјесника романтизна, наше горе лист, избачен из читанки и милогорске лектире, као „један од промотера великосрпске хегемоније“!
Биће да су у праву они који сматрају да су глупост и незнање наши највећи прикривени непријатељи.
(Зар о томе не свједоче и припадници новокомитског покрета, који немају појма о томе чије су часно име преузели ! А њихово истицање моралне „громаде“ Јова Капичића као своје иконе – поклонио је своју вјереницу Даворјанку Пауновић Брозу, и творац је Голог Отока, говори о потпуном моралном, али и умном посрнућу.)
Дакле, Дритане, искрена припадност нашој Црној Гори све нас обавезује у овом часу, не само на више прегнућа, како би с кинули с врата њене праве непријатеље, оличене у њеним доскорашњим челницима, него и на проширивање видика знања, поготово из њене славне историје, које може само да нам буде од помоћи да не правимо ни историјске, ни вербалне грешке!
Јован Лакићевић/ИН4С