Кад ко рече коме за некога…
Најстрашнији пев звати некога кроз шуму… Не дозива некога, дозива нешто што се у гору станило….
Пунана ли је народна ризница ријечи и описа злих духова који се одметну од народа, да би му још приносили зла. Многолико зло на крају одметне се у шуму и кроз шуму крешти.
Само на рођењу имамо божији лик. Доцније, лик се умножава као одраз кроз призму; онда, исто, многолико зло зауми да и друге баци у тамницу без огледала…
Алфред Алварез у „Окрутном богу“ скицира изобличење лика људског у животињски… Временом, свако поприма извјесни животињски лик. Најстрашније искушење кроз које душа замиче у дивљину, у самоубиство. Име јој је – дивља душа…
Усамљени диктатор без народа, али још увијек на столици државе, показује патолошку мржњу према српском народу и Српској православној цркви. Зна, српски народ га је свалио са столице. Сад је попут оног тиранина на Дадовој слици, који у фази распадања још сједи на плишаној столици.
Како у Црној Гори, пише Вук, тако и по свим њеним околинама, кога по шуми зову, обестрвио се од себе, зато се и отура од себе узречицом – далеко било…
У 21. вијеку, један пали диктатор у једној малој држави, послије тридесет година владавине – закричао је да ће из шуме бранити престо. Видећемо, да ли је то нови допринос НАТО алијанси.
Са нужим сентиментом, а народном пјеснику за подстрех и допјевавање… У којој ли ће гори чарној чадор разапети, под облаком над чадором барјак развити, и прву ноћцу заноћити, и отоле пустити те телале хитре, ја да можеш оком погледати, од тог мора до зеленог Чева, да је мене знати бесједити…
Прођи ме се, мој пјесниче, гуслаче, ништа од тога бити неће, нит ће ико потурити рало и волове, и на јад се сломити у комите, у врлетне горе пусте, нит ће чобан стада оставити, нит ће ико тога јада гледати…
Тако је један комита већ био, и битисао. Ријеч – битисао – вели Андрић, није оно што филозофи свакодневно употребљавају… Битисало има коријен у турцизму: битисало је оно што је свијетом минуло. Најкраће: битисало је било. Било, и не поновило се. Тако је и са заносом нашег комите…
Онај који је режирао државни удар да би сачувао столицу, сада би сам да организује државни удар.
Усамљени диктатор побједу народа пореди са окупацијом Црне Горе од Аустроугарске, или окупацијом од фашиста 1941. Нема, нити може бити друкчијег поређења.
За такву ријеч се одговара пред истим народом, пред судовима исте државе. Или љекари имају посла.
Не би било први пут да се издајницима суди. Народ је тражио да се суди и Краљу Николи.
На некој провинцијској телевизијици, алџазирици или авашчићу, психолошки упропашћен, избезумљени кабадахија, са дна огреховљеног бића закрештао је – одметнућу се у шуму да браним државу.
Нема нормалног човјека који не зазире од изјаве будућег комите. Као да је некаква утвара из њега проговорила. Али, има мјесто на којем би задоцњели комита морао одговорити, са чиме то располаже, каквим арсеналом, прије него замакне у шуму.
Једно питање на саслушању (или суђењу усамљеном диктатору), и још увијек предсједнику државе, могло би да гласи: какав чин би понео вођа те терористичке организације која ће из шуме дјеловати против државе.
Оно што избацујеш кроз врата, враћа ти се кроз прозор. Тако кроз шум и тмушу времена, народ стално опомиње. Тако и овај насилник, демонске забаве замијениће крештањем кроз шуму.
Оно што је народ наглавачке избацио кроз врата, још пријети испод прозора.
Зло је многоимено, али црногорско зло народ је затворио – закључао у једно име – лопов.
Најгори је онај који презре туђу муку. На крају, ко ратује са Богом и народом, вазда извуче дебљи крај; томе ништа и не остане него да се бестрви у шуму.
Интервју сам гледао два пута: са тоном, и без тона. У случају комите у наговештају, више сам разумио интервју без тона.
Гледајући интервју без тона, чак и мени врло компликоване ствари у вези гестова, гримаса и сличног говора тијела, постале су кудикамо јасније.
Интервју без тона похранио сам у посебни фајл, и гледаћу га још који пут.
Бећир Вуковић/ИН4С