Почело је шумом и још се не завршава. Прети се и потпаљује тињајућа ватра мржње, лажи и обмана. “Шумом ћемо се бранити, шумом смо и створени”, каже он и оптужује великосрпски национализам.
Џаба што Србија пристаје на све што јој понуде. Џаба је што даје више од онога што јој узеше. Џаба што се константно извињава свакоме ко се о њу очеше. Џаба што су је повили до земље, ко махараџине слуге челом тло љуби.
Џаба је што гради мостове, друмове и аутопутеве себи и комшијама. Џаба је што други образ потура. Све јој је џаба док је год има и док сама себе не укине декретом или се преименује у неки сурогат отпадни, а својим поданицима у региону забрани и помисао било какве аутономије, а камоли уједињења. И тада ће неки криминалац, коме се власт измиче а казнена установа примиче, покушати да је оптужи за угрожавање слободе и повампирење национализма.
Срби ако подигну главу, завијоре тробојку у Сарајеву и Подгорици, чији медији се уређују са истог канабета, почиње ламентирање над судбином Бошњака и аутентичних Црногораца. Цвиле у Хрватској, забринути над судбином црвених клобата и страхом од пробуђене великосрпске хегемоније. Под истом паролом су 1934. пуцали у Марсељу и 1942. стварали Другу Југославију у Јајцу, сакатећи Србе, територијално и духовно, цепајући их на нове нације и народе!
Хрвати су заборавили ко их је ослободио, ко је створио 1939. Хрватску бановину. Постоји Лондонски споразум из 1915. године у коме Хрватска не постоји – распарчана је та територија Аустроугарске, највећи део би отишао Италијанима, али су Александар Карађорђевић и масонерија пригрлили Хрвате, чије су Црне Легије клале по Мачви и Србији. Чак су унапредиле његове официре дајући им примат у односу на своје неустрашиве Солунце и њихов до тада незабележени пробој у отаџбину. Јуриш за историју, читанке и дивљење. То се не опрашта!
Но оставимо српске заблуде и добра дела по правилу злом враћана, како појединцу тако народу, и вратимо се претњи Мила Ђукановића, изреченој Сеаду Хаџифејзовићу, аутору емисије “Фејс”, који му се нашао при руци у тренутку када су га озбиљно уздрмале литије, пре пола године, да би га подржао у тренутку када га је на изборима отресао народ.
Ђукановић је, између осталих понављања, о враћању уназад или ретроградном рикверцу Црне Горе, “заробљене идеологијом деведесетих” (његових девесетих), нагласио да ће Црну Гору бранити свим средствима.
Не улицом, протестима, грађанском непослушношћу, већ шумом. Позива се на традицију која каже, а он је прећуткује: “Ко се не шће у ланце везати тај побјеже у ове планине, да гинемо и крст проливамо за крст часни и слободу златну”. Верујем да ће Мило покушати да одбрани слободу. Сопствену наравно. Сви путеви правде у Црној Гори воде до лишавања његове слободе.
Његови идеолшки очеви од којих се одметнуо, осим у Безбожју где доследно корача, стигли су из шуме и од народа са озбиљном традицијом направили џунглу. Пустош. Шума, о којој Ђукановић говори Хаџифејзовићу, је она иста шума из које су мучки убијани угледни домаћини, она иста из које су скојевци пуцали у цркви у Утргу и, током богослужења, ранили Луку Вукмановића (стрељаног у Камнику у Словенији са хиљадама угледних Црногораца). Та шума је у црно завила Црну Гору. Већина просвећеног становништва, елита најелитнијег дела српског рода побијена је од стране шумских разбојника. Само 114 свештеника страдало је од црвених шумовника.
Шумски разбојници са црвеним жабама на капама, у својој монструозности, измислили су и лешевима недужних људи пунили “пасја гробља”.
Призива ли то Ђукановић шуму са Куновим присојем, јамом у коју су бачени цивили, из које су се данима чули јауци кланих и недокланих људи? И ту су бацили једног свештеника. И тада и данас црква је безбожницима била највећи непријатељ. Побили су на хиљаде младића по Црној Гори. Дозива ли то у помоћ Сава Јоксимовића, генерала у црвеним и крвавим чизмама, Радоја Дакића Брка, Саву Мизару, Ђида, Јова Капу, Вељка Милатовића…?
Од тог помора се Црна Гора није никада опоравила. Мало се усправила и поново јој, од разума одметнута деца, шумом прете
Мишо Вујовић/ИН4С