Мило Ђукановић
Претражујући на порталима изјаву Мила Ђукановића да ће отићи у шуму, не да би пошумљавао Црну Гору, већ да би је бранио од изборних победника, приметио сам да је испод његове слике стајао оглас најновијег суперлуксузног спортског аутомобила. А како би, јадо, било другачије.
Није, сигурно, Мило кренуо у шуму возећи „ладу ниву” или је на дуги марш пошао пешке, већ ће, ако жели да се надише свежег ваздуха, лутати брдима изнад мора у беспрекорно испегланом „арманијевом” оделу, посматрајући тиркизно море. До уласка у дивљину довешће се кабриолетом вредним више од 250.000 евра.
Да ли је тиме још једна политичка балканска сага заувек окончана, после три деценије апсолутистичке власти Мила Ђукановића или је доскорашњег апсолутног господара у кошуљи раскопчаној од груди јуначких па надоле, као сваког аутократу после пада с небеских висина власти, где је мислио да ће боравити вечно, захватио синдром паралелне реалности? У стварном, усковитланом црногорском универзуму његова Демократска партија социјалиста изгубила је парламентарне изборе, а танка већина у скупштини већ се увећава подршком мањинских странака које су му се до јуче клеле на верност.
Поруку о борби у шуми, ако буде требало – рече Мило – послао је онима који су исувише једноставно почели тумачити резултате избора, што значи да се двометраш још не мири са судбом клетом. Званично, Мило је још шеф државе, али први пут у историји Црне Горе њен председник није дошао на конститутивну седницу скупштине, на којој је за првог спикера изабран Алекса Бечић. Била је то прва, велика Милова постизборна грешка јер је своје посланике оставио на цедилу, те се учинило да се у парламентарној сали понашању као да су залутали у Амфилохијеву мрачну шуму. Убацили су празне листиће у кутије, што ће рећи да нису били ни „за” ни „против” Бечићевог избора. Оставивши своје људе саме, на цедилу, Ђукановић је показао да заправо он постаје све усамљенији, па је његова фантазмагорична револуционарна идеја наишла на општи подсмех мангупа на друштвеним мрежама, претварајући политичку громаду у човечуљка. Али, ко то није примећивао раније, био је слеп код очију. Момира Булатовића почистио је у унутарпартијским играма, одричући се како свог пратворца Слобе Милошевића, тако и свог порекла и заједништва са Србијом у лабавој конфедерацији. Потом је кренуо даље јер с издајом је као с чоколадом с лешницима. Ослади се! Тако се решио још једног пријатеља, саборца, идеолога и кључног креатора свих његових победа, Светозара Маровића. Пио је кафу са Светом, а сутрадан га је ухапсио, како Свету, тако и читаву фамилију Маровић, пославши их у Спуж, у затворску ћелију без иједне звездице. Не само да је тим чином показао Црногорцима да свако кога загрли Мило може гледати у сунце с две локације: из апартмана у Сплендиду, или иза решетака Спужа, већ је тиме наговестио да улази у последњу фазу своје владавине – што је више тежио да влада туђим судбинама, све мање је владао својом! Тој опсесији нису одолели ни много већи, ни много височији од њега!
Као да могу да видим Свету Маровића, који у избеглиштву, негде у Београду, цитирајући Кантове тезе о трансцеденталној естетици, без ликовања, спокојно констатује како је победио Мила из изгнанства. И ако је то заиста помислио, последњи председник Државне заједнице Србије и Црне Горе није погрешио јер су ови парламентарни избори били једини којима није управљао лично он, човек који мири непомирљиво. Дакле, Мила и све остале, у магичној земљи Брда и Приморја! То не значи да је Свето вукао конце из Београда, већ да није вукао конце из Подгорице, за рачун Мила, и нарочито свој!
Издајући и хапсећи играче таквог калибра, председник Црне Горе остао је окружен нижеразредним апологетама или ретким примерцима играча вишег ранга, попут одлазећег премијера Душка Марковића, у кога је много више сумњао, него што му је веровао.
Зато сам јавно саветовао Милу да првог јутра после изборних резултата, слутећи њихов исход, учини сасвим супротно, него да грли стабла по Жабљаку, правећи заседу за конвоје Демократског фронта или свештеничке караване митрополита Амфилохија. Требао је да оде на плажу у Бечиће, сам, без обезбеђења, да забоде сунцобран у песак и спокојно посматра море. Тада, ма колико сунце било јако, не би црвенели ни он, ни они који су деценијама, у епохи страховладе, били тако жестоко против њега. Можда не би био височији од Ловћена, али од сунцобрана свакако би! Та, надморска висина сунцобрана била би довољна да са ње, поново, покуша да поврати власт. Да је се још и двокораком упутио ка мору и запливао, његова харизма коју неоспорно поседује не би постала водвиљ о шумском Милу.
Заиста, тешко га је замислити као Чеа Гевару у италијанским ципелама, специјално прављеним за њега, који гледа на свој платинасти швајцарски ручни сат „бреге турбијон”, вредан 106.000 евра, чекајући Здравка Кривокапића да дође по мандат за састав нове владе. Ко ће тада бити с Милом? Све јунак до јунака или шумске виле које ће зачуђено посматрати владара претвореног у необичног вилењака: доносио је срећу само себи, а не поданицима!
Да ли ће, у црногорској постизборној бајци, Мило Ђукановић, доскора обожаван, а одскора презрен, лутати брдима изнад мора и по кршу, беседити сам са собом или с имагинарним побуњеницима? Хоће ли његова судбина постати филмска или серијска? Хоће ли је режирати Френсис Форд Копола или Мима Караџић? Да ли ћемо гледати „Мило се поново рађа” или „Мило на пјени од мора?”
Ако човек који је владао читаву епоху схвати да је права мера његове величине она од сунцобрана, а не од Ловћена, можда неће поново постати господар, али ће повратити достојанство. За обичног смртника више него довољно!
Александар Апостоловски/Политика