Дана 21. септембра 1991. године припадници Министарства унутрашњих послова и Збора народне гарде РХ, испред моста на реци Корани у Карловцу, зауставили су два војна камиона у којима су се из касарне „Мекушје” у касарну „Логориште” превозили припадници активног и резервног састава ЈНА
Од свих кривичних дела која познаје савремено друштво, једино кривична дела ратних злочина не застаревају. Поступци за ратне злочине у правилу, како пред домаћим, тако и пред међународним судовима, дуго и трају. Рекордер по трајању таквог кривичног поступка, колико је мени познато, јесте онај за злочин на Коранском мосту, који је трајао пуне 23 године, док су поступци за накнаду штете проистекли из тог кривичног поступка још у току.
О каквом је злочину реч?
Дана 21. септембра 1991. године припадници Министарства унутрашњих послова и Збора народне гарде РХ, испред моста на реци Корани у Карловцу, зауставили су два војна камиона у којима су се из касарне „Мекушје” у касарну „Логориште” превозили припадници активног и резервног састава ЈНА, који су, након преговора и обећања хрватске стране да ће бити пуштени, одложили оружје.
Одмах по предаји, једна група активних припадника ЈНА одвезена је у Карловац у просторије полиције, а друга група, од 17 резервиста са Кордуна, спровођена је пешице преко Коранског моста. Чим су ступили на мост, појавили су се униформисани људи с фантомкама на главама и почели „крвави пир” над резервистима у којем су тринаесторица ликвидирана: Јован Сипић (25), Божо Козлина (27), Небојша Поповић (24), Милић Савић (41), Миленко Лукач (32), Никола Бабић (43), Слободан Миловановић (25), Светозар Гојковић (32), Милош Срдић (43), Зоран Комадина (27), Миле Бабић (42), Васо Бижић (36) и Миле Пеурача (27). Сви су били из Крњака и околних села, једино је Миле Бабић био активни подофицир ЈНА, који је добровољно остао с резервистима.
Небојша Јаснић, преживели резервиста, пред истражним судијом Окружног суда у Глини, 10. октобра 1994. године, о догађају на мосту исказује: „Док смо лежали на земљи, један зенгиста почео је да туче Зорана Комадину пушкомитраљезом по целом телу, од којих удараца је јаукао. Тад се умешао активни заставник Миле Бабић и рекао да на то немају право, након чега је и њега почео та туче на исти начин. У једном тренутку видео сам да је тај зенгиста ножем заклао Зорана Комадину и заставника Милу Бабића, онако док су лежали потрбушке. Тада је тај исти зенгиста повикао ’четници, дижите се и окрените се’. Кад смо се подигли почео је пушкомитраљезом рафално пуцати по нама. Видио сам моменат када се моји саборци закрећу и онда сам, не размишљајући, скочио у дубину. Са висине од око 15 метара пао сам на копно и ту сам се поломио. Али сам одмах и поскочио и заронио у воду и завукао се под обалу. Одозго са моста пуцали са према мени, али ме ниједан метак није погодио.”
Поред Јаснића, са моста су скочили и Душко Мркић, Миле Пеурача и Бранко Мађарац. По Мркићевом сведочењу у горепоменутом предмету, он и Пеурача су доскочили на обалу с песком. Пре или у току скока обојица су рањена – њега је метак погодио у стомак, а Пеурачу у ногу. Приликом пада додатно су се поломили. Већ је био мрак, па су се препознали по јауцима. Отпузали су до воде. Пеурача није могао да трпи болове па је заронио у воду и „жив се утопио”. Јаснић, Мркић и Мађарац успели су да се спасу, независно један од другог.
Преживео је и Светозар Шарац. Ево и његовог исказа: „Добио сам метак у плућа и изгубио свест. Освестио сам се у току ноћи и видео да се налазим на крају моста, у гомили мртвих. Нико није био од зенговаца. Налазили смо се на паркиралишту недалеко од рибарске колибе, а то је испред моста, где смо пре били доведени и где смо лежали потрбушке и где су били заклани Сипић Јован и Бижић Васо. Како је наш камион ТАМ 150 био у близини на 2–3 метра, дошао сам до њега и ушао у кабину. Ту сам остао до јутра. Ујутро су дошла петорица зенговаца полицијским аутом. Ишчупали су ме из кабине напоље. Лежао сам на земљи, а они су били око мене. Један од њих ме кундаком пушке ударио по глави и избио ми око – лијево.”
За овај злочин је пред хрватским правосуђем у мају 1992. започео кривични прогон карловачког специјалца Михајла Мише Храстова, а завршио се у мају 2015, пресудом Врховног суда, којом је осуђен на четири године затвора због кривичног дела против човечности и међународног права – противправним убијањем и рањавањем непријатеља. Хрватско правосуђе се у те 23 године „прославило” с укупно седам пресуда (првостепени судови су га ослобађали, а другостепени укидали такве пресуде) истом човеку за исто кривично дело, да би га на крају ипак прогласило злочинцем, паралелно од њега правећи хероја и жртву.
Иако изведени докази указују да је у ликвидацији резервног састава ЈНА, у то време једине легитимне и регуларне војске у држави СФРЈ, у чијем саставу је формалноправно још била и Хрватска, учествовало више лица, која су добијала наредбе из карловачког Кризног штаба, хрватско правосуђе никог другог, осим споменутог Храстова, још није процесуирало, а мала је вероватноћа да ће то учинити и у будућности.
Овај догађај се у хрватској јавности оправдавао убиством тројице хрватских полицајаца код Будачке Ријеке у августу 1991. године, за шта је суд у Карловцу још 1999. у одсуству осудио тројицу кордунашких Срба на максималне казне од по двадесет година затвора.
Саво Штрбац/Политика