Последњу рунду бриселског дијалога обележила је Заједница српских општина (ЗСО) – стара позната прича у новом издању, која траје дуже од шест година. На приштинској страни исти став одраније, с додатком изричитог везивања теме за потврду независности и признање од стране Србије. На посредничкој ЕУ, већ стандардно, јесте вербални позив на поштовање преузете обавезе. На српској је јасан став да се без овог питања процес преговора о нормализацији не може квалитативно наставити. Напросто, став српске стране је да другој страни неће више толерисати неиспуњавање договореног и за српску страну важног елемента суштине разговора о нормализацији, као основе стратегије преговора, како ју је она дефинисала још Бриселским споразумом 2013. Дакле, status quo ante.
У међувремену, главне новости су на страни посредника ЕУ: нова администрација и геополитички приступ Европске уније проблему КиМ са спољнополитичким циљевима у новим глобалним односима, нова методологија деловања са специјалним изаслаником и динамиком с краткорочним циљем реализације, што је све скупа потврђено у овој фази обновљених преговора. Новост је и укључење САД са прагматичном платформом и економским механизмима за конкретно деловање, што додатно крњи кредибилитет главног посредника ЕУ.
Међутим, и нови приступ ЕУ опет показује важне слабости које су утицале да претходна администрација доживи неуспех и оспори кредибилитет ЕУ као посредника и, самим тим, цео процес посредовања. Реч је о основу посредовања – статусној неутралности посредника. Одсуство статусне неутралности у претходном периоду и надаље, које се сада врти око ЗСО и др., не дозвољава да ЕУ успостави и користи валидне механизме за вођење преговора и реализацију договореног, с њеним потписом и гаранцијама. Последња рунда је то показала кроз пристрасна настојања да се тражи решење у корист приштинске стране, која се противи теми ЗСО, претварањем питања стандарда у статусно мањинско за Србе („невећинска” заједница и сл.), дакле с уважавањем друге стране као равноправног субјекта с државним прерогативима. Одбијање српске стране је логично и, по мом уверењу, не сме бити прагматично епизодно, већ трајно суштинско.
Кључно је у свему овоме што охрабрена приштинска страна не рачуна на статусну неутралност и циљ преговора искључиво тумачи као потврду признања самопроглашене независности. Ослања се на чињеницу да су водеће чланице ЕУ признале „Косово” у садашњим границама, да су стога пристрасне и да Немачка, сада водећа и председавајућа ЕУ, на томе базира свој приступ проблему и решавању питања КиМ. Отуда после ове рунде преговора шеф приштинског тима господин Хоти јавно игнорише обавезе и потврђује да нема ЗСО без признања („Косова”) и да је главни циљ преговора – правно обавезујући споразум с формалним признањем. Индикативно је да иде и корак даље: споразум, по његовом мишљењу, мора да гарантује прво да преосталих пет чланица ЕУ признају „Косово” и друго – измену резолуције 1244 за пролаз „Косова” у пуноправно чланство ОУН.
Без статусне неутралности ЕУ, бар кад је реч о српској страни, чини ми се, не би требало да буде могућ ток и успех преговора. Још мање ако ставови господина Хотија око статусних циљева и гаранција (обавезно признање, сва признања у ЕУ, Резолуција 1244) имају подршку ЕУ и чине суштину њеног постављања и циљног приступа неком будућем споразуму. Треба подсетити да је, имајући у виду тему и проблем КиМ и уговорне надлежности држава чланица, статусна неутралност и за ЕУ формалноправна и политичка обавеза, јер не постоји пун консензус непризнавањем „Косова” од стране пет пуноправних чланица. Кредибилитет ЕУ као посредника стога је поново у фази озбиљног тестирања.
Др.Зоран Миливојевић/Политика