— Да ли знате да још никад нисмо водили овамо руске новинаре, — каже наш колега Јован Јарић.
Јован замишљено посматра смарагдне таласе Дрине, коју су људи у стара времена звали Зеленика због необичне боје. Усред реке је чувена Кућа на Дрини, коју су на фотографијама вероватно видели сви који воле Балкан.
На обали на различитим страним језицима брбљају усхићени туристи.
— Кинези остају без речи када виде кућицу на Дрини. А затим кажу да никада нису видели тако провидну реку и тако чисто звездано небо. А ево и Милана, једног од градитеља куће и њеног главног чувара. Сад ћемо да му се јавимо, — каже Јован.
У кући заиста неког има. Боси мушкарац и пас спуштају се стрмим камењем острва, улазе у чамац и кроз неколико минута стижу до нас. Поздрављамо се и стрпљиво чекамо ретривера по имену Лили да се врати из жбуња. Милан, снажан и преплануо мушкарац, помаже нам да уђемо у чамац и вешто избегава подводно камење док тера чамац ка кући. Вода је хладна и бистра.
— Како вода носи! – говори Милан у покушају да застави чамац. Топли октобарски ветар односи чамац од стене и гура га на камење.
Кућица изблиза изгледа скроз другачије него на фотографијама. То је заправо седма кућица која је подигнута на овом месту.
Дрина је неколико пута односила куће, а локални становници су их извлачили низводно из густих врба. Некад је куће река разбијала о камење и људи су морали да је поново подижу.
Пењемо се стрмим степеницама урезаним у стену. На тераси је једноставан сто са клупама, лежаљка и мала кухиња са шпоретом на којем се крчка једноставан ручак.
Лили лежи на прагу и гледа у даљину.
— Моја Лили Марлен, — нежно говори Милан. На зидовима су црно-беле фотографије из његове младости. Ја једва препознајем Милана у групи развијених лепотана. На овој слици су сви који су пре 40 година изградили прву кућу на Дрини.
То је било још у време Југославије. 1968. године није било граница, дрвеће је било високо, а Дрина још израженије зелене боје. Млади спортисти и пријатељи су пливали до ове стене и направили прву брвнару да се сакрију од сунца и кише.
— А касније смо одлучили да направимо бољу кућу, — говори Милан.
Даске су пуштали низ реку од града, хватали их у води и овде градили кућу. Затим су се купали, певали и свирали, пили вино, љубили југословенске лепотице и дочекивали са њима зору под плавим звезданим небом. Кућица на Дрини је била место за све последње југословенске романтичаре.
Али време пролази. После распада Југославије кућица се нашла у пограничној зони Србије и БиХ.
— Током рата овде нисмо долазили, али недостајало нам је ово место. То је као љубав. Кад није крај вас, недостаје вам, — сећа се Милан.
А када се рат завршио, момци су се вратили да поново подижу кућу.
— Ова кућа пркоси свим снагама – прави је симбол српског духа. Колико се тога променило у земљи, какви су све људи били на власти и отишли, а кућа стоји. Наравно, уз нашу помоћ. Сваког априла поправљамо штету коју преко зиме направе киша и Дрина, — говори Милан.
— Направио сам још једну терасу. Ујутро долазим, пијем кафу. Главно правило је без новина, вести и телефона. Седим и посматрам зору, — говори Милан.
Нова тераса је тако постављена да се човек који на њој седи не види са српске обале. А гостима не сметају ни куће на босанској страни: крију их густе врбе.
— Имам и душек. Могу и да преспавам ако хоћу. Доле смо направили ве-це, све ради. Туристи се интересују, долазе да одмарају. Драго ми је због тога. Осим туризма овде и немамо чиме да се бавимо, — говори Милан, који долази сваког дана из града да мало среди кућу и дочека госте.
Доле се појавио рибар и Лили је брзо скочила на ноге. Мушкарац је прешао реку и сместио се са штапом на стени.
— Гризе, — пита га Милан.
— Гризе. За вечеру жени и мачки је довољно, — смеје се рибар.
Ракиja у чашицама блиста као ћилибар, сунце позлаћује реку. Овде телефон не прима сигнал који лута између српске и босанске мреже, а кућа на Дрини као да је изгубљена на споју времена и света.
Јован нам показује фотографије младенаца који долазе да се сликају. А ја помишљам да кућица може постати добра породична амајлија.
Милан затвара кућу у новембру. У миру и тишини она ће чекати ново пролеће. А Милан ће чекати април да би се поново вратио у место које га подсећа на младост и љубав. Али он није тужан и гледа са оптимизмом у будућност.
— Има ко ће да ме наследи и то ме радује: имамо коме да предам овај посао. Кажу да сам ја чувар ове куће, али заправо она мене чува, — говори Милан.
— Поручите Русима да дођу у кућицу на стени, — говори он на растанку.
Његов се чамац удаљује од обале и сече хладну воду покривену жутим лишћем. Милан се враћа у своју кућу на Дрини. У чамцу је и Лили, која гледа у даљину и нестрпљиво очекује долазак нових романтичара.
Катарина Лане/Балканист