Током свог научног усавршавања у Европи, поред редовних и уобичајених постдипломских студија, комбинованим теоријским предавањима и експерименталним радом, Пупина је интересовала и повезаност и симбиоза науке, технике и технологије са индустријом.
Веома складна међусобна повезност била је остварена на Берлинском универзитету, посебно под руководством Хермана Хелмхолца (1821– 1894), гдје се Пупин налазио на припремању докторске дисертације. Управо је тада познати индустријалац и власник истоименог индустријског електричног предузећа Вернер фон Сименс (1816 – 1892) својим сопственим средствима основао Физичко-технички институт и завјештао га њемачком народу, при чему је први шеф Института био Х. Хелмхолц.
У Институту су, поред осталог, држане и редовне сједнице Друштва за физику које је окупљало најпознатије научнике из тог подручја истраживачког рада. Њима је могао присуствовати и Пупин што је, разумљиво, за младог истраживача и докторанда представљало изузетну част. Ту му се пружала прилика и могућност да се упозна са најновијим научним достигнућимана подручју физике.
Најзначајнија сједница Друштва за физику одржана у Физичко-техничком институту била је крајем 1887. године када је, под предсједништвом Хелмхолца, саопштено да је тада млади физичар, професор на Универзитету у Карлсруеу Хајнрих Херц (1857 – 1894) открио електромагнетне таласе. Тиме је, коначно, Максвелова теорија електромагнетских појава добила експерименталну потврду. То је био, заправо, почетак развоја једне нове области науке и технике којој је, нешто касније, велики допринос дао Никола Тесла. И у данашње вријеме ова област, нарочито оличена у радију, телевизији и мобилној телефонији, има кључни значај за савремену цивилизацију. Херц је установио да се електромагнетни таласи (кратке таласне дужине) у простору шире једнако брзини простирања свјетлости. Заправо, видљива свјетлост представља само једно, доста уско подручје спектра широког дијапазона електромагнетних таласа – од гама зрачења до веома дугих радиоталаса.
Пупин је код Хелмхолца у Берлину провео пуне четири године, од 1885. до краја љетњег семестра 1889. године. Желио је да своју докторску дисертацију посвети проучавању новооткривених електромагнетних таласа, али га је искусни професор Хелмхолц савјетовао да се прихвати истраживања на пољу физичке хемије која се управо тада почела не само конституисати као посебна грана науке него и кренула да прониче у нова до тада непозната подручја. Хелмхолц му је дао низ веома корисних савјета и упутио га на подручја која ће му и касније, када се буде вратио на Колумбија универзитет у Њујорку, бити од огромног значаја. Управо када се приводио крај Пупинових студија у Европи, конкретно у Берлину код Хелмхолца, упознао је будућу супругу и са њом засновао брачну заједницу.
У току 1888. године дошао је у Берлин Пупинов друг са којим је студирао на Универзитету Колумбија. Био је то Виљем Џексон, студент византологије у Халеу. Они су заједно провели неколико пријатних дана, а потом га је друг позвао да узврати посјету. Пупин је радо прихватио позив и првом згодном приликом нашао се у Халеу. Код свог друга је затекао и његову мајку са двије кћери. Њему се посебно допала једна од Џексонових сестара, Катарина, која је била упозната, од стране брата, са Пупиновим животом и његовом огромном енергијом да успије у науци и постигне највеће академске степене.
Љубав која се убрзо потом узајамно развила између Михајла и Катарине крунисана је браком. Прије него што је обавио тај чин, он је са Универзитетом Колумбија уредио свој предстојећи наставнички положај, а сам обред вјенчања обављен је у једној грчкој православној цркви у Лондону. Претходно је морао да има крштеницу како би брак и правно био ваљан. Како је није имао, обратио се писмом свом зету да му је извади из идворске цркве. Том приликом је дошло до одређених омашки које су се касније, током многих деценија, преносиле када су били у питању биографски подаци о овом будућем славном научнику, проналазачу, професору и хуманисти. Реч је, наиме, о следећем:
До нетачности у навођењу података о дану и години Пупиновог рођења (04. X 1858), који се и сада могу наћи у ранијим публикацијама (лексиконима, енциклопедијама, уџбеницима, итд.), дошло је из необичних разлога. У књизи рођених (протокол крштених), која се водила у канцеларији матичне црквене општине у Идвору, подаци о Пупиновом рођењу заведени су према старом календару (јулијанском) који је и данас у званичној употреби у Српској православној цркви. Записано је под редним бројем 237 да је „септембра 27. 1854. рођен, а октобра 4. 1854. крштен Михаил, син Константина Пупина и мајке Олимпијаде“. Како је разлика између старог (јулијанског) и новог (грегоријанског) календара у XIX вијеку износила 12 дана, то значи да је Пупин рођен 9. октобра, а крштен 16. октобра 1854. године према новом календару.
Осим наведене, дошло је истовремено и до замјене 1854. са годином 1858. као годином Пупиновог рођења. Ова замјена је настала омашком у писању три деценије касније, односно 1888. када је требало да се Пупин званично вјенча са Катарином у Лондону. Он је лично објаснио како је дошло до ове нетачности. У писму од 2. новембра 1933. године, које је упутио пароху православне цркве у Идвору Влајку Николину, Пупин објашњава околности под којима је дошло до измјене (омашке) у вези са даном и годином његовог рођења:
„О датуму мога рођења саопштавам Вам следеће: Када сам се оженио 1888. године у Лондону, грчка црква у којој сам се вјенчао тражила ми је крштено писмо. Ја сам одмах писао моме зету, пок. Тоши Гргину, који је онда био учитељ у Идвору, и замолио га да ми од ондашњег свештеника, пок. Адама Дудварског добије крштено писмо. То крштено писмо свједочило је да сам се родио 4. октобра 1858. године. Тај датум наведен је у грчкој цркви у Лондону и у мојој докторској дисертацији у Берлинском универзитету у 1888. години. Од тог доба ја сам се увијек држао тог датума.“
Послије вјенчања Пупин је наставио интензиван рад на изради докторске тезе под насловом ,,Осмотички притисак и његов однос према слободној енергији“. Ову дисертацију је, када се вратио из Лондона у Берлин, послао свом професору Хелмхолцу који се тада није налазио у Берлину. Професор му је одмах одговорио телеграфски: „Ваша успјела расправа одобрена и прихваћена.“ Почетком љетњег семестра 1889. године Пупин је са одличним успјехом одбранио и усмени дио свог докторског испита. Када је славног професора сљедећи пут посјетио и рекао му да се оженио, стари професор је уз честитку додао: „Женидба пружа ону пуноћу живота што ништа друго не може дати.“
Одличним завршетком својих постдипломских студија и одбраном дисертације код знаменитог Хелмхолца, завршено је школовање Михајла Пупина и он је кренуо натраг у Америку. Био је ожењен, а обезбијеђено му је било и мјесто наставника на Универзитету Колумбија у Њујорку. При повратку (уласку) у своју нову домовину, спонтано су почеле да се јављају успомене на прохујале године. Сам улазак у Њујоршку луку Пупин у аутобиографији описује на сљедећи начин:
„Када је брод улазио у Њујоршку луку, поново сам видио Касл Гарден који ми је изгледао исти као и прије петнаест година, када сам упловио истим путем, али са исељеничким бродом. То ме је подсјетило на прве дане у Америци. Својој жени, која је стајала поред мене на палуби, рекао сам да и сада немам много више новаца у џепу него онда када сам прије петнаест година прилазио Њујоршкој луци и када сам први пут угледао Касл Гарден, а ипак осјећао сам се богат као Кнез.“
Приликом поновног уласка у Америку, након толико година упорног рада на остваривању својих младалачких жеља, посебно се оцртавао пут који га је водио ка једном узвишеном циљу. То је био идеал што му га је мајка Олимпијада оцртала својим топлим, материнским срцем и мелемном душом: Да нађе и он своје мјесто као „светац у храму вјечите истине“. Осим тога, испунио је и другу мајчину жељу која га је савјетовала како да изабере своју животну сапутницу. „Ако мислиш да останеш да живиш у Америци, а ја видим да ти то желиш, немој се женити Њемицом. Боље се ожени Американком, јер ћете се боље разумјети“. По повратку у Америку из Европе Пупин почиње једно ново раздобље које га је узнијело у највише сфере научног, истраживачког, професорског, проналазачког и друштвеног живота.
Ступајући на дужност наставника у Одјељењу за електро-технику на Универзитету Колумбија, Пупин је почео да примјењује све оно што је научио приликом својих дугогодишњих студија и свог истраживачког рада код славних европских професора, посебно код Хелмхолца. Увидио је, прије свега, да је настава у Америци била на далеко нижем нивоу него у Европи, посебно када је било у питању непосредно, експериментално обучавање студената. Апстрактна и сувопарна теоријска предавања нису могла пружити ону снагу, љепоту и подстицај младим студентима без одговарајућих експерименталних вјежбања. Стога је настојао да одмах оспособи једну колико-толико пристојну лабораторију за експериментални рад.
У дворишту зграде Колумбије постојала је, истина, једна назови лабораторија, а то је, заправо, била неугледна шупа у којој се налазила оскудна лабораторијска опрема: само једна машина за производњу једносмјерне, друга машина за производњу наизмјеничне струје, дотрајао мотор и неколико застарјелих мјерних електричних инструмената. Послије рада у одлично опремљеној Хелмхолцовој лабораторији, то што је затекао у дворишту зграде Колумбија универзитета било је више него јадно стање. Требало је, дакле, почети изнова да се прави експериментални простор не само за обуку студената него и за сопствена истраживања. Без одговарајуће опреме и адекватног простора, то му је било сасвим јасно, није било могуће постизати било какав напредак у образовању будућих стручњака електротехничке струке, а такође ни обављати било каква озбиљнија практична истраживања.
Пупин се, стога, прихватио озбиљног и мукотрпног задатка да самостално направи нову много савременију и опремљенију лабораторију. Средства за опрему таквог простора није могао да добије од Универзитета који је доста слабо стојао са финансијским фондовима, али је упорни Пупин знао како треба стићи до постављеног циља. Кренуо је да држи низ јавних популарних предавања, а када се обраћао моћним и богатим потенцијалним спонзорима, у почетку није наилазио на одговарајуће разумијевање. Тада, наиме, још увијек није схватан значај електрицитета и његове огромне практичне и економске могућности. Само сопственом зарадом је могао да рачуна да ће, бар у почетку, моћи да стиче средства за изградњу планиране модерне лабораторије.
Предавања која је држао са једним колегом за шири аудиторијум плаћана су по 10 долара у облику улазнице. За богате људе то није био неки већи издатак, али за младог професора је сваки цент био од огромног значаја. Многи богати и утицајни људи су касније у све већем броју посјећивали Пупинова популарна и приступачна предавања и тако доприносили остваривању његове племените и корисне замисли. Посебно је тада упознавао људе других струка (адвокате, бизнисмене и сл.) са најновијим достигнућима електротехнике и перспективама које ова млада област науке и технике пружа за побољшавање услова живота. Скупљао је новац којим је обезбиједио набавку нове опреме за своју лабораторију. У вези са Пупиновом дјелатношћу на подручју популаризације електротехнике, корисно је указати на једну занимљиву појединост. Прихватио је позив Америчког института електроинжењера у Бостону да у том граду одржи предавање (1890) на тему ,,Практична страна теорије наизмјеничних струја“. Најприје је детаљно објаснио физичку и техничку суштину наизмјеничне струје, а потом је указао на њену предност у односу на једносмјерну електричну енергију. Посебно је указао на чињеницу да се наизмјенична струја може преносити на огромне удаљености од мјеста производње до потрошача, што није био случај са једносмјерном струјом (која се могла преносити само до више стотина метара).
Управо је тада у Америци текла бескомпромисна борба између примјене наизмјеничне и једносмјерне струје. Пупин се својим предавањем у Бостону, а и другим својим јавним иступима, и несвјесно укључио у ту борбу која је имала веома дубоке и значајне економско-финансијске разлоге. Чувени амерички проналазач Томас Алва Едисон (1847-1931) као бизнисмен је изградио своје сопствено предузеће које се увелико бавило искоришћавањем једносмјерне струје и почело да инсталира електричне централе не само у Њујорку него и у другим градовима Америке и Европе. Почела је, дакле, практична примјена ове врсте енергије не само у свакодневном животу (освјетљавање улица, станова, установа и сл.) него и у индустријске сврхе.
Генијални проналазач и научник Никола Тесла (1856-1943) по приспијећу у Америку, јула 1884. године, почео је интензивно да развија своју нову област широке и свестране примјене наизмјеничних струја. Начинио је огроман број изванредно значајних открића и одмах их практично искористио приликом производње, преноса, дистрибуције и искоришћавања наизмјеничне струје. Своје многобројне проналаске почео је да патентира у Америци почевши од 20. новембра до 20. децембра 1887, да би његове изуме Патентни завод прихватио и издао му правну заштиту 1. маја 1888. године. То је била серија од четрдесетак проналазака, међу којима најзначајније мјесто има чувени Теслин асинхрони електромотор. Тако је настала једна од најзначајнијих етапа у развоју електротехнике, посебно на плану њене практичне примјене, а њу је готово у цјелости остварио генијални свјетски изумитељ, Србин Тесла.
Теслине проналаске, након његовог предавања (одржаног 16. маја 1888. г. пред Америчким институтом електроинжењера), откупљује велики индустријанац и проналазач Џорџ Вестингхаус (1846-1914) и тиме почиње да их практично искоришћава широм САД. Тиме је дошло до колизије између финансијских интереса Вестингхауса и Едисона, односно до сукоба око примјене наизмјеничне и једносмјерне струје. Научни и технички, а тиме и економско-финансијски разлози били су на страни примјене наизмјеничне струје. Али Едисон и његови пословни компањони били су тиме угрожени па су, разумљиво, предузели одлучну противофанзиву како би издејствовали побједу својих интереса и наметнули даљу примјену производа, уређаја, постројења, машина и друге опреме која користи једносмјерну струју.
Пупину је била позната борба између присталица наизмјеничне и једносмјерне струје, али је, као одличан познавалац те проблематике, дао предност ономе што су научни и технички разлози наметали као боље и рационалније. Иначе, тада Пупин није лично познавао Едисона (са којим се, међутим, касније спријатељио) нити свог земљака Николу Теслу, али је предност давао научним и стручним елементима. Био је одлучан у свом предавању када је наводио аргументоване разлоге о предностима наизмјеничне струје и о њеној изванредној прилагодљивости од мјеста производње (у хидроелектранама, термоцентралама и сл.) до потрошача. Ова енергија се, наиме, могла без већих губитака преносити на удаљености од више стотина километара.
При завршетку једног свог предавања, када је излазио из сале, Пупину приђе један утицајан и познат пословни човјек и саркастично примијети:
„Господине Пупине, ви сте нам у вашем предавању проповиједали јерес против којих се данас бори цијела Америка. Не вјерујем да ће вас она одвести добрим путем и мислим да бисте ви послије тога најбоље учинили да поднесете оставку на ваш положај наставника на Универзитету, јер таква предавања могу рђаво утицати на необавјештене студенте!“
Пупин је био изненађен и зачуђен необично арогантним наступом тог господина, али нимало збуњен, кратко му је одговорио:
„Господине, данас наука не познаје ријеч ,јерес’, већ само разноврсна тумачења. Побјеђује оно тумачење које је поткријепљено најбољим доказима. Што се тиче моје оставке на положај наставника на Универзитету, ја ћу то учинити само онда када то од мене затражи универзитетска управа.“ Пупин је касније испричао овај необичан сусрет једном свом колеги, професору на Универзитету који га је безрезервно подржао. Научник се, наиме, мора увијек руководити научним и објективним разлозима, без обзира на то да ли то има непосредну практичну корист, а још мање да ли је то у интересу било кога и у било које вријеме.
Војислав Гледић