Жељко Комшић је примарно био проблем Хрвата у БиХ, који га нису изабрали, и њиховог стварног лидера Драгана Човића. Затим је Додик принципијелно устао против праксе да Бошњаци, као најбројнији, бирају представнике других народа.
Како је Жељко Комшић од нелегитимног члана Председништва БиХ постао сметња регионалној сарадњи на релацији Сарајево–Загреб–Београд–Подгорица? Комшић је примарно био проблем Хрвата у БиХ, који га нису изабрали, и њиховог стварног лидера Драгана Човића. Затим је Додик принципијелно устао против праксе да Бошњаци, као најбројнији, бирају представнике других народа.
Насупрот Додику, Младен Иванић је својевремено сматрао да РС не треба да се меша у свађе у другом ентитету. Актуелни српски члан Председништва БиХ имао је, пак, у виду да би слична невоља с нелегитимним представљањем, не само теоретски, могла да задеси и Српску, па је ушао у савез с Човићем у борби против унитаризма и доминације једног народа. Тај тактички савез убрзо ће попримити стратешки значај променом распореда националних снага у БиХ. Хрвати први пут наступају са Србима, а не са Муслиманима/Бошњацима.
Позив Додику на једнодневно гостовање код председника и премијера Хрватске, који је шокирао регион, није значио ништа до солидарност против бошњачког унитаризма
Званичним посетама Загребу – председнику Милановићу и премијеру Пленковићу – најпре одвојено Додика, а потом невољног тандема Човић–Изетбеговић, изгледа да је чир напукао. Изостављени Комшић протестовао је да Хрватска нема право да се петља у резултате избора у БиХ, као што ни Сарајево не чини у супротном смеру. Формално, он је у праву, али политички није – из више разлога. Хрватска има право да реагује уколико се флагрантно и континуирано крши елементарно право Хрвата у ФБиХ, а и реципрочно, Хрвати из БиХ рођењем аутоматски стичу домовнице и путовнице Хрватске и бирају своју квоту заступника у Сабору Хрватске. Нађена је и дипломатска форма: Миле, Драган и Бакир угошћени су у Загребу као лидери три владајуће странке у БиХ, док Жељко нема тај калибар.
Од „свезаних барјака полумесеца и шаховнице” у предизборној кампањи ’90, прегласавања у скупштини ’91. и референдума ’92, па и касније, Хрвати су, по дугој традицији НДХ и Аустроугарске, деловали у антисрпском дилу с Муслиманима. Зато им не треба много веровати. Но, истини за вољу, политика ХДЗ-а за БиХ је вођена по диктату страначке централе у Загребу и Фрање Туђмана, а супротно локалним интересима, који су објективно били симетрични српским. Приликом формулисања референдумског питања Хрвати су инсистирали да унутрашње уређење БиХ остане отворено (тзв. Ливањско питање), али Туђману је било једино важно да се сецесијом БиХ отвори босански фронт и растерети ратиште против ЈНА у Славонији. Зато је и излазак Хрвата на референдум био обезбеђен тек ангажовањем локалних жупника по Херцеговини.
Оружани сукоб ХВО са АБиХ у јесен ’93. у средњој Босни био је од великог значаја за српску страну, јер је доказао да се у БиХ води грађански рат, а не рат против агресије Србије, ЦГ и ЈНА. Муњевито је реаговала америчка и немачка дипломатија и потписан је Вашингтонски споразум, којим су Хрвати навучени да се одрекну Херцег-Босне и прихвате заједнички бошњачко-хрватски ентитет, преваром да ће та федерација ући у конфедерацију с Хрватском. Тако је у Туђмановом окружењу добила предност „средњебосанска линија” (Месић, Кљујић, Зубак) наспрам „западнохерцеговачке линије” (Шушак, Пашалић, Бобан, Прлић). А поглавник Фрањо је то утешно објашњавао речима: „Хрвати су добили међународну задаћу да цивилизирају и еуропеизирају босанске муслимане”.
Уследила је дуга мирнодопска политичка борба за „хрватску једнакоправност у ФБиХ” (обнова Херцег-Босне, трећи ентитет, заједница кантона с хрватском већином), а крајем 2000. одржан је и референдум: обезбеђена су средства и кадрови за самоуправу, али је протекторат поништио референдум, одузео средства са рачуна у Мостарској банци, растерао кадрове, а шеф ХДЗ-а Анте Јелавић осуђен је у одсуству. Загребачки Горњи град и Каптол, као и „сарајевска катедрала” су све то јавно оћутали, а интерно чак приговорили да су погрешно изабрали летње дане, па су огорчени Херцегбосанци говорили: „Хрватској је важнији успех туристичке сезоне на Јадрану него судбина Хрвата у БиХ”. Последњу наду су полагали да ће Хрватска уласком у ЕУ најзад нешто предузети и ходали на прстима да нешто не покваре матици. Али ни онда ништа.
Због пасивности Загреба и немоћи Груда да саме нешто учине, потражили су узор у Бањалуци и српском лидеру, који се одлучно и вешто борио за Српску и Српство против спреге ОХР-СДА. Графити „Никад више с Муслиманима, никад више против Срба!”, „Дајте нам Додика на лизинг!” исписивани су по западној Херцеговини. Неки су чак дошли на идеју да хрватски кантони изађу из ФБиХ и прикључе се РС, која би има потом одобрила издвајање у трећи ентитет.
Чашу је изгледа прелио други избор Жељка Комшића, који је представљао неподношљиво национално понижење, што је ујединило све Хрвате и католике. А позив Додику на једнодневно гостовање код председника и премијера Хрватске, који је шокирао регион, није значио ништа до солидарност против бошњачког унитаризма. Истина, и претходно руководство Хрватске лобирало је по кулоарима ЕУ, Колинда је покушавала нешто преко Ердогана, а и Изетбеговић је повремено наговештавао да ће подржати засебну хрватску изборну јединицу у ФБиХ. Но, ту се и Бакир спотиче о Комшића, који, наравно, неће против себе, а и бошњачка јавност листом коментарише: „Шта хоће ти Хрвати?! Нема их ни шака јада, а хоће у свему паритет!” Ваљда да Срби не би ликовали, изнебуха је изјавио: „Косово је за мене држава, и тачка”. И онда је то, уз мудру подршку Џаферовића, изнео као предлог на Председништво БиХ. Додик је прихватио да уђе у дневни ред, а онда га ветом одбацио и тако се до тада уздржана БиХ придружила већини земаља које КиМ третирају као јужну покрајину Србије. Вучић је на Комшићев испад жустро реаговао да „више нема намеру да понавља изразе добре воље према Сарајеву”. Стигао је Комшић да се замери и изборним победницима у ЦГ: „То је тријумф великосрпског пројекта!”. Но, баш га брига, он ионако представља самог себе и то као регионалног реметиоца.
Ненад Кецмановић/Политика