Доналд Трамп је постао први амерички председник који је придобио опште симпатије Срба – минус невладин сектор. Да ли ће задржати место у Белој кући или ће времешни Џо Бајден васкрснути династију Клинтон и Обамин наследни ред.
Доналд Трамп
Кад Доналд Трамп устане ујутру, одмах препадне огледало. „Огледалце, ко је најлепши на свету”, обраћа му се Трамп. „Срби кажу да си ти, Доналде”, шапне му огледалце. „Имају одличан укус ти Срби”, наставља Доналд унутрашњи дијалог с огледалом. „Да ли је то добар знак”, пита председник Сједињених Држава. Огледалце му није одговорило, бранило се ћутањем.
Вероватно се сетило да смо, са нешто мање страсти, навијали за Џорџа Буша Млађег када му је противкандидат био Ал Гор. Наравно да већина грађанства овдашњег није имала појма о млађаном Џорџу, али су и те како добро знали да је Гор био осам година потпредседник Била Клинтона. Срби можда немају талента за историју, све сам понављач до понављача, о математици је сувишно и говорити, те зато инфантилно исказују претеране емоције у политици. Нарочито спољној, где седе све сам Кисинџер до Кисинџера. Отуда предизборне комбинаторике своде на српску таутологију: непријатељ нашег непријатеља наш је пријатељ. У тако поједностављеној једначини, млађани Тексашанин био је поприлично омиљен, те је доброћудна жена пореклом из Дрвара која је одржавала стан мом добром пријатељу, на вест о победи Џорџа јуниора, сласно изљубила све по кући. Џорџ јој се није одужио. Током његова два мандата, из државне заједнице је отишла Црна Гора, а Косово је прогласило независност, коју су Американци радо признали. Да не говорим да је тај некадашњи власник бејзбол тима Тексас ренџерса после 11. септембра наредио инвазију на Авганистан и Ирак, тако да се глобални рат против тероризма претворио у преоравање Блиског истока америчким пројектилима, док је над грађанима Америке успостављен незапамћен надзор обавештајних служби, о чему понешто зна Едвард Сноуден. Узгред, Џорџ Буш Млађи био је републиканац, као и Доналд Трамп.
Али, било је довољно да Доналду противкандидаткиња буде омражена Хилари Клинтон, па да постане омиљени Американац у Срба. Чудо једно како смо га препознали. Жестоки тајкун и ријалити играч, шампион политичке некоректности који се, изједначивши мачизам и трампизам, претворио у ратника против умреженог вашингтонског естаблишмента који је оличавала династија Клинтон, а сада Обамин наследни ред. Хоће ли их времешни Џо васкрснути?
Иако проглашен за аутсајдера, Трамп је ушао у Белу кућу, поставши први амерички председник после Џона Кенедија који је придобио опште симпатије Срба – минус невладин сектор. Чак је и корону победио за три дана. Да ли ће освојити други мандат и победити Џоа Бајдена, Обаминог потпредседника који је без икакве задршке био на страни косовских Албанаца? О људима из његовог садашњег окружења који би, у случају његове победе, заузели важна места у администрацији да и не говорим.
Расно и партијски подељена Америка у тињајућем грађанском и вирусном рату, где наоружани политички бојовници учествују у сукобима на улици, а „колтови” се продају више него маске, уз срећну околност да је уследила несташица муниције, дуел Трампа и Бајдена претвара у судбоносни.
Новембарски председнички избори у Америци су не само најважнији политички догађај ове године у свету већ ће одредити и судбину планете наредних година, а кад је већ тако, зар да ми останемо по страни? Прва дебата између Доналда Трампа и Џоа Бајдена била је гледана као некада мечеви тешке категорије између Мухамеда Алија и Џоа Фрејзера. Тако је и изгледало: углађени Џо, који се представљао као симбол стилизоване Америке, понашао се као Буковски који полемише са Маркизом де Садом. Доналд је, и поред утиска да није нокаутирао Џоа, како се очекивало, ипак успео у једном: да Бајден у дебати изговори више трампизама него он сам. Трамп, стар 74 године, и Џо, са 78 лета, претварају изборну трку у топаловићевски окршај у којем неће бити заробљеника. Како у Белој кући, тако и хиљаде километара ван ње.
Истина је да је Вашингтонски споразум показао да Трампова екипа, са његовим зетом и саветником Џаредом Кушнером и Ричардом Гренелом, имају далеко више слуха за Србе. Наравно, ко верује да ће Вашингтон поништити независност Косова, тај верује и да ће корона нестати кад прочитате овај текст, али довољно да нас, уместо бомбама, Американци гађају инвестицијама. Како нас, тако и Албанце. Питање је да ли би Џо, на чију сенилност удара Трамп свим својим твитовима – а да није потпуно злурад, доказује скорашња изјава Бајдена да се кандидује за Сенат – вратио на Балкан клинтоновску црно-белу политику са јасно подељеним улогама: Срба као злих момака и Албанаца као деце цвећа.
Трамп би, према анкетама, већ требало да пакује ствари из Беле куће, али његови бирачи су чудна сорта. Истраживачима јавног мњења углавном спуштају слушалицу, тако да је било каква прогноза резултата америчких избора једнака погађању ко ће ове године бити шампион Премијер лиге.
Али, наши званичници, уместо да мудро ћуте, активно су подржали Трампову кампању и чак је формализовали, како је то рекао шеф дипломатије Ивица Дачић уз активирање организације „Срби за Трампа”, која треба да мотивише „наше Американце” да гласају за Доналда. Како је тешко поверовати да је Ивица Њутн и да му је та идеја сама пала на главу, без консултација са Александром Вучићем, биће интересантно како ћемо се извући из неугодне позиције ако победи Бајден. Уколико Џо и заборави на Дачићев ентузијазам, Бајденови оперативци свакако неће. Мада, признајем, звучи слатко оцена бившег званичника Пентагона задуженог за Балкан Мајкла Карпентера – како се Србија меша у унутрашње ствари Америке! Ни Неле Карајић се тога не би сетио!
Шта нам је, дакле, сада чинити? Да парафразирам Винстона Черчила када је цинично рекао свом омиљеном официру Фицроју Маклејну, шефу британске војне мисије у Врховном штабу – шта те брига што Југославију остављамо комунистима, нећеш ти живети тамо. Дакле, шта фали да Трамп освоји још један мандат, нећемо ми живети тамо! Закључак је: до проглашења резултата, правимо се Енглези!
Александар Апостоловски/Политика