Руски војници стигли су на границу Нагорно Kарабаха и поставили руске заставе, преноси Нова.рс. Руси су за сада у улози посматрача, али Јерменима то даје наду да су молбе Владимиру Путину за помоћ у рату с Азербејџаном коначно услишене.
Иако се војници технички налазе на територији Јерменије, практично су на самој граници са Нагорно-Kарабахом, а локални Јермени се надају да је то “Путинова претходница”, односно увод у озбиљнији руски ангажман у овом сукобу. Томе у прилог иде и информација коју су репортери Нова.рс добили на терену, да се Руси размештају дуж целе јужне границе, између Нагорно-Kарабаха и Суника, јужног јерменског региона.
Неколико великих руских шатора се налази на брду тик уз границу, одакле Руси посматрају операције специјалним двогледима. Јерменска војска на контролном пункту је охрабрена руским присуством, јер то види као најаву активнијег укључивања Русије у сукоб и као први корак у заштити коју су тражили.
Лавров најавио војне посматраче
Иначе, пре два дана је Сергеј Лавров, руски министар спољних послова рекао да би руски посматрачи требало да буду распоређени на контролној линији Артсак да би обезбедили прекид ватре између Јерменије и Азербејџана. Лавров је подвукао да је то могуће само уз дозволу обе змеље и додао да се ситуација не може решити војним средствима.
„Не мислим ни на миротворце, него на војне посматраче који би били потребни. Верујемо да је сасвим исправно да то буду руски војни посматрачи, али последњу реч о томе даће две стране у конфликту. Ми и са Бакуом и са Јереваном одржавамо пријатељске односе и стратешко партнерство“ – рекао је Лавров.
Историјат сукоба
Ушушкан међу врховима и висоравнима Јужног Kавказа, на раскрсници царстава, Нагорно-Kарабах се опет нашао у центру насилних борби. Азербејџан и Јерменија “укрстили су копља” и тај сукоб је постао највећа ескалација насиља од прекида ватре 1994. године којим је окончан рат.
Борбе, у којима је, од када су избиле 27. септембра, погинуло најмање 532 војника, своје порекло имају у Совјетском Савезу, ако не и раније. Током више од четврт века, две стране суочавале су се на такозваној Kонтактној линији, размењујући љутиту реторику, снајперску пуцњаву, повремене минобацачке нападе, наносећи мале жртве.
Азербејџан је потрошио стотине милиона долара, приходе од великих резерви нафте и ГАСА, на модернизацију својих оружаних снага, што је навело посматраче да непрестано упозоравају на опасност од новог рата.
Међу највећим препрекама споразуму су спорови око будућег статуса самог Нагорно-Kарабаха и судбине околних подручја која држе етничке јерменске снаге и протежу се до арменске границе. До септембра ове године, најгора ескалација насиља још од 1994. године догодила се у априлу 2016. када је убијено око 200 војника и цивила.
Фактори који додају уље на ватру борбама 2020. године укључују појаву новог наоружања, пре свега беспилотних летелица. Ниједна земља нема много ваздушних снага, па се већина борби одвија на терену. Међутим, Азербајџан је последњих година уложио велика средства у беспилотне летелице, купујући и лиценцирајући израелске беспилотне летелице, а у новије време и софистицираније турске дронове.
У међувремену, Турска, традиционални савезник Азербејџана, последњих година има много већи утицај у региону, те представља изазов руском утицају на Јужном Kавказу.
Турска је играла далеко активнију улогу него у ранијим борбама у Нагорно-Kарабаху, наводно шаљући операторе да управљају надзорним дроновима у знак подршке азербајџанским снагама.
Националист