Не знам зашто је Тамара испалила Бајагу, али Оливера је чекала испред Бољшој театра када сам стигао, а каснио сам дебело. Стајала је крај фонтане, московски ветар расипао је капи воде по лицу анђела, трудила се да их обрише, помери косу с лица, запали цигарету, махне – све у истом трену, неодољиво трапаво…
„Аљивера, драго ми је“, њен српски подсећао је Марксову бисту, баш преко пута: незграпан, грубо тесан, беспотребан – ни реч је не бих разумео на руском, али ко још разуме лепоту, и зашто би – Аљивера, сасвим довољно. Више него довољно. Мој мали, бледуњави, паперјасти московски анђео.
Дан победе, заправо, јутро још, ако Москва икада спава?
Метро станица „Мајаковскаја“, никог на скалинама осим нас. Волим Мајаковског, његов разуздани живот можда и више од поезије, али презирем ове дубине подземља, мирис уља, бара испијене и исповраћане вотке, задах из уста дебеле жене на дну степеница која ми се уноси у лице док откуцавам карту.
„Први пут у Москви?“
Да, анђеле мој прозрачни у заглушујућој буци воза, на пиједесталу од избледелог скаја, уз прозор до самих врата. Волим све што је руско! И тај једнолични глас што најављује следећу станицу, нашу. Волео бих да је ишта заиста наше, Аљиверино и моје у ово московско јутро, осим Пушкина и Чехова, Мајаковског не воли. Не разуме љубав вредну умирања о којој је мој омиљени шизофреник писао.
Први пут с Москвом на јутрење, али сам је, баш као Мргуд из „Три карте за Холивуд“, довољно сањао, сањао на руском онолико колико га натуцам из неких далеких песама основне школе, да знам – Русија је рај!
Не, заиста волим Русију, онако непатворено, на реч, као што клинац из петог разреда воли девојчицу из осмог два, рецимо! Само да је види, само да осети мирисни лахор кад прође ходником, само да су у истој смени, не мора никада да је додирне, не мора ни име да јој зна, зваће је како он жели, именом које јој од чисте љубави најлепше пристаје…
Дан победе, 9. мај, читав свет је Русија, читава Русија је у Москви, ту сам и ја негде, најћелавији у двадесет милиона људи, корак иза Оливере, могао бих умрети на тим чуперцима што се отимају ветру на Црвеном тргу…
„Видећемо се касније“, заиста бих волео да ти верујем, молитво тиха у овом непрегледном реду, али тешко да ћу те пронаћи у стотини хиљада теби налик?! Није Москва Шабанова песма „Позн’о бих те међ’ хиљаду жена“.
Бити акредитован за Параду победника на Црвеном тргу значи да ти не проверавају још само урин, кредитну задуженост и каријесе, евентуално!
Руси су срдачни и топли људи. Насмејани. Без неког нарочитог повода, ето, тек насмејани. Последњи пут сам код нас видео толико насмејаних лица на једном месту по оним даћама након сахрана, кад се већ уз супу заборави покојник и удари по „шљиви“ и вицевима… Вече пре овог протоколарно досадног дана сам упознао Оливеру. Нећу вам рећи како, можда се неко усуди да је потражи у Москви, крај фонтане испред Бољшог театра.
„Овако, из рамена, одсечно, војнички, тако то Руси раде, не килаве је“, говорила је о вотки, уметности испијања вотке, маниру испијања, поштовању пића и човека којем наздрављаш, мада смо густирали неку лошу кафу на лепом месту, по тајкунско безобразној цени!
Никад нисам умео да објасним због чега толико волим Русију, али волим! То се код нас Црногораца некако подразумева, к’о брката баба. Ипак смо због њих толико година били у „рату“ с Јапаном… Волим је због духовности, књижевности, лепоте жена, мекоте језика, толико тога што никако не разумем, али некако осећам својим.
Волим и руску химну! Уз песме које плачу о Косову и Метохији, „Тамо далеко“ и још неколико наших, волим и руску химну, волим „Каћушу“, волим ту гордост и тај немир у себи кад их чујем, баш као што химна сад звони Црвеним тргом! Волим и Путина, је л’ ок, ево, признајем! Фаца је матори, као они старији ликови из блокова о којима се испредају легенде, а нико нема херца да га пита је ли истина, већ дода још по коју па на крају испадне како га је виђао да лети, савија бандере, лупа шамаре интервентној и понекад јој отме џип да се провоза крајем.
Московска војна парада јесте нешто што човек мора да види, мада на страну сва та борбена чуда и нашпановани ешалони што газе „стројака“ не жалећи мошнице к’о да су комшијске, већ у славу те живе историје – ветерана, чувеног „Бесмртног пука“, преживелих црвеноармејаца, тих повијених горостаса, као врба над Невом…
„Антонина Павловна Корбова…“, жена пред којом клечим, заиста, верујте, јер ко сам да стојим пред херојем „Отачаствене војне“ у униформи совјетске партизанке, преуској за одликовања што устављају и овако тих и уморан корак. Није то питање идеологије, већ поштовања у најмању руку.
„У рат сам пошла одмах по избијању, са 17 година и три брата. Ја сам се вратила…“, двојица су остала крај Стаљинграда, трећи негде на Балтику, она тек седам година после рата у своју Москву.
„Била сам болничарка, али и ратник! Није у Црвеној армији било позадине, санитета… Сви смо пре свега били борци, па ако преживиш битку, нађи се да помогнеш друговима! Ако си рањен, прво збрини борца до себе, па ако имаш снаге – онда себе“, Антонина Павловна, болничарка, потом и лекар, школовала се у затишјима битака – специјализовала у јуришима, загрлио сам је и пољубио…
„Србија! Има ли још живих мојих другова партизана“, загрмео је глас као да је канонада стаљинградских топова и „каћуша“ проговорила из ње. Очекује некакав значајан одговор, чини се?
„Има, неколицина тек, али има! Били су недавно на нашој паради, мада…“, а зашто бих је замарао глупостима о вечитој подели у нас, о последњем фронту који у Србији још чврсто држе две идеологије и овлашћени представници глупости?!
Унук сам четничког команданта, али сам научен да жртве и хероје не разбрајам на наше и њихове, но…
Црвеним тргом гази ешалон Гарде! Чудо како наизглед ситница пробуди горопад у човеку, неки пркосни понос, урлам: „Србија, Србија“ колико могу, видим да ме момци без врата, икаквог смисла у погледу и гримасе – гледају!
Не чине ништа, само гледају – њихово право да знају све, мада не верујем да су из РТС, осим ако Федерална служба безбедности у међувремену није променила скраћеницу и врбовала Жику „Шареницу“?
Зашто Аљивера не воли Мајаковског – могао бих одрецитовати понешто? Био сам млађи када сам, добрано пијан, неким девојчурцима београдским кроз гутљај вињака, на уво, свакој као да први пут говорим жени, рецитовао: „Боље умрет’ од вотке, него од досаде пуке“, мада је вотка била последњи збег у који бих утекао, али…
Сатима нисам запалио цигарету и нимало нисам поносан због тога, напротив! Чиме бих се и поносио кад сам издао најбољег пријатеља, цигарета мене не би, знам, никада није!
„Ћути, на Црвеном тргу смо, не смем. Још само мало, смири се, молим те“, већ трипујем да разговарам с допола потрошеном паклицом, проверавајући сваки час да ли је у џепу?!
Говори Путин, тишина, мук. Како изговори оно: „Драги друзја“ имам осећај као да с групом илегалаца, у подруму нечије куће кришом слушамо Радио Москву, док најмлађи од нас стражари пред кућом пазећи на немачке патроле: „Гаварит Москва“, а ми к’о шипарице устрептали да чујемо докле је стигла Црвена армија и још колико хиљада мрских окупатора Прле и Тихи треба да побију до ослобођења?!
Иван Никифоров Балаков, 92 године, праунуци већ момци, љутне се кад га ухвате под руке мада једва стоји, али стоји салутирајући у старој морнаричкој униформи.
С првим данима рата побегао је од куће, из неког села у које рат можда не би ни стигао да му није потрчао у сусрет. Једва чује, али говори баш оно што желим да знам!
„Падобранац, војник 943. Нерског десантног пука, чувеног као ‘Црна смрт’! Два пута рањаван, ниједанпут напустио фронт!“, предаје рапорт не спуштајући поглед. Толико је силине у његовом гласу да чујем сваку реч иако оркестар бије за све паре, као они преплаћени у Гучи који ће слагати да знају сваку песму само да отму лову, па по цени „Ђурђевдана“ добијете нешто налик „Миш је добио грип“!
„Крај рата дочекао је у Немачкој! Није стигао до Берлина, нажалост, били су негде на положају у планинама и тек трећег дана по потписивању капитулације сазнали су за крај рата. Случајно, од неког сељака који се обрео у гори и пред којег су истрчали с пушкама на готовс“, праунук Тасја говори у име хероја. Херој још стоји и салутира, баш као они предимензионирани споменици револуционарима због којих смо као клинци веровали да су партизани били високи по четири метра и личили на Блека Стену, са митраљезом у једној, бомбом у другој руци и хаубицом на леђима, а крај епизоде вазда у следећем броју…
Путиново „ура“ значило је и крај параде, и „ура“ из хиљаде грла! Моћно, брате, моћно! Кунем се да брустхалтере откопчава, без шале!
Тече у нама још крв пролетера, што Балашевић каже, пожурио сам да помогнем другу у невољи – палим га и повлачим дим за све ове сате престојане у месту.
„Иди, спаси себе и реци мојима да сам храбро пао“, скоро да чујем облаке дима како ме заветују, не знајући, као и Иван Никифоров да је „рат“ завршен…
Где ли је моја московска друга? Обећала је да ће ме чекати код споменика Чехову када се вратим…
Читава Москва пева! Не претерујем – пева! У Дану победе нема места за поделе, не за народ који је оплакао милионе и милионе гробова!
„Расцветали јаблани и груши…“, Боже, колико волим ову песму, мада једва да наслућујем о чему говори, али удара у плексус и желиш да је певаш борећи се за ваздух.
Стотине хиљада људи је пева носећи фотографије ветерана. Високо над главама, па још више, као да их каче на небо – пано бесмртних! Не марим ко је отпио пре мене, и не знам шта је у излупаној чутурици што старац пружа.
Отпијам, језик гори, гутам, гори ждрело, хармоникаш још гласније пева: „Вихадила на берег Каћуша, на високи берег на крутој“, ваљда сам прошао иницијацију у круг достојних да насред улице играју уз тактове тако вољене песме. Гутљаји више нису ни тешки ни опори. Не пријају, али клизе, котрљају се кроз подране усеке ждрела – нек иде живот, боље умрет’ од вотке нег’ од досаде пуке…
Москва није град у којем можеш да се изгубиш и кад појма немаш где си! Не знам куда ме је одвела река људи, нит марим превише, овај град не спава ни кад затвори очи…
Аљивера, ако ово читаш, значи да су другови испунили завет и… Све ти је јасно.
Остао сам тамо негде, не знам где, у једнако лепом крају као оном којим смо шетали под зидинама Кремља.
Кроз гране видим небо, чисто, спушта се полако ка мени, по мене, не бој се, то су „маји друзја“, и ти си ту негде, где би паперјасти анђели иначе били?
Смрачило се и захладнело. Прија реска московска ноћ. Не знам колико сам већ мостова прешао, и више не знам колико река има, или то газим исту јурећи себе у круг? Остало ми је нешто рубаља, можда и превише, али кованице некако не бројим у новац, свакако ће просјак боље знати шта са њима него ја. Нешто сам спустио у картонску чашу пред њим, нешто се разасуло по плочнику, немам снаге да се савијем и скупим разбежане рубље и копејке, нити просјак подиже главу из крагне отрцаног капута.
Не знам колико је сати, нови дан је засигурно сменио онај прокоцкани на питања зашто Аљивера не воли Мајаковског, мада знам и Јесењинову „Керушу“ на руском. Мислим да је на руском, учио сам напамет, некако је звучала ефектније код клинки када бих почео да брљавим на језику класика…
Већ сутра нећу бити у Москви, мрзим ту помисао, али не могу против ње. Мрзим што сам досањао свој сан, једнако срећан што шетам њиме, неспутан, неупитан, сасвим сигуран да ме звук комшијског „југа“ који годинама упорно покушава да упали неће пренути и овог пута. Нити ће он успети на упали „југа“, али има неке суштине и у томе што покушава. Можда је то његов сан?
Метро одавно не ради. Затворена врата станице „Театраљнаја“. Знам да отприлике имам још неколико километара до хотела, ништа за Москву, то је тек неколико корака за град у којем ништа није мало осим времена. Њега никад довољно, изгори брже од цигарете…
Бољшој театар, ево га лево, фонтана пресипа своје из шупљег у празно. Нема никог иза ње… Никог ко личи на њу, осим оног чупавог брадоње што позива на јединство пролетера свих земаља. Мислим, не личи на њу, али је једини од знаних лица ту: „Марксе, одох ја сад, а ако дође, реци јој, молим те, да сам је чекао сатима.“
Чекај, немој ништа да јој кажеш, прави се да ме ниси видео, може?
Неке ствари ваљда морају да остану недоречене како би имале смисао.
Не разумем само зашто се Тамара није појавила кад је Бајага сатима чувао њеног хрта, оног Берзоја што је лајао пред вратима? Навукла га да му ували пса и запалила…
Е, мој Момчило, теби је барем остао пас, а о чему ја да певам, осим да лажем како на руском рецитујем Јесењина и понешто Мајаковског…
Здравствуј Москва маја – здравствујте друзја!
‘Ајмо, пљуго, верна друго, још само који километар, можеш ти то, рат је завршен, идемо кући…
„Расцветали јаблани и груши“…
Михаило Меденица/ИН4С