Тужно је и могу вам рећи да је врло мало обећавајуће гледати свој тим како се свађа на терену, или из чије свлачионице одјекују непријатни гласови и неартикулисани звуци: бука, бијес и брука. Баш сам се изненадио када сам недавно чуо да је у Индијанаполису владала тензија и извјесна нетрпељивост међу кошаркашким генијалцима СР Југославије. Тај судар дивова о којем смо мало знали, уродио је златом. Њихово међусобно чаркање, поткопавање и закопавање, ископало је одличје које се никада више не може поновити.
Први пут побиједити америчку репрезентациу, састављену од НБА играча и све то на њиховом терену, не може се други пут.То исто сада може само неко други, али по други пут.
Можда је цијели рецепт тог успјеха стајао у херметичком заптивачу који је тај међуљудски, међуиграчки притисак квалитета држао све до сасмог терена, до почетка игре, до судијског звиждука. У том тренутку, све оно што било је голо преживљавање, сујета, опстанак….ван терена, на терену је постајало квалитет, час доказивања и потез на живот и смрт! Да је тај неспоразум и амбиције, да су почели да вјетре, душе и улазе у новинске чланке, туђе таборе и незајажљиви телевизијски шоу, њихов крајњи домет, вјероватно, био би предигра.
Чему оволико јавно препуцавање наших хероја преко штампаних и електронских медија. Чему оволико гласкање, гласање и грлаћење?! Зар нисмо сви рекли шта смо имали, а шта убудуће очекујемо?! Зар Они за ових тридесет година нијесу научили шта смију, а шта не ако хоће да их доживљавамо озбиљно?! Зар треба да знамо, да стекнемо утисак, да са будућим Премијером више контакта имамо ми, него Они? Да обичан човјек помисли да се ти људи никада прије нијесу састали и никада нијесу размијенили ни једну једину стратешку или искрену ријеч.
Да, стратешку и искрену ријеч! Морају ли ти наши играчи, ти наши репрезентативци свакога дана да излазе са својим филозофијама игре, тактикама, својим циљевима, квотама, реципроцитетима….који као да не воде Циљу, но дну. Као да не воде Почетку, него крају. Чујете ли злоћудно кесерење Ваших непријатеља?! Зар Вам то није довољан знак да сте на путу лутања?!
Потоњи је час да се наша свлачионица затвори, херметички затвори и да сви засијају након 8. новембра. Да нам се душмани не сладе! Можете Ви то, Индијанаполис је наша мјера! Ваља имати на уму да што се дуже будете договарали, одговарали и оговарали, односно надмудривали, ћарили и пазарили, дуже ће одлазећа власт бити стајаћа. Не дај Боже да се опет стационира! Њихова каријера је у Вашим рукама! Ако Вам није стало до нас, нека Вам буде стало до Вас! У истом смо лонцу, надам се!!!
Да завршимо са двије изјаве једног кошаркашког експерта из Индијанаполиса, Предрага Пеђе Стојаковића. Као да су родољубиво упућене нашим родољупцима:
„ Свако је у себи пронашао ту дозу поноса. Прорадио је инат и ми смо прорадили као тим. Схватили смо да свако од нас мора нешто да жртвује да би смо нешто урадили као екипа…Сад, да ли постоје проблеми?
Проблеми постоје у свим екипама. Мислим да су екипе без проблема, екипе без пулса. Не можеш да очекујеш од људи који немају пулс и емоцију да буду добри такмичари“!!!
Богић И.Булатовић/ИН4С