Пад

И овај понор једном ће пући ко ноћ под налетом обзорја, на вешала мене ће вући, намирисани џелат растераће последње остатке наде, судија ће мамуран поново доћи, још једну душу да украде.

Глава су се одавно заситили, а душа се нису надостили, шапће ми стражар обузет причом, ко усамљени баштован што дрвеће обасипа свакога дана празним фразама своје монотоније, али их топлином залије и када се јада, и када пева или плаче од згуснуто златне омамљиве мученице, кришом потегнуте из старе бачве, паучином покривене.
“Попусти ми мало букагије, да скупим снагу, ја свој конопац од рођења носим. Знам да пркосим, прво себи па целом свету. И овде ће са мном бити веселије.
Ставићу сам омчу и заљуљати коноп изнад глава масе, нека вриште од промаје мога беживотног тела, као што у делиријуму дочекују вођу. Диве му се хистерично опсесивни као што ће га, када се суноврати, истом страшћу колерично запенушеном мржњом, каменовати”, рекох му шапатом застајући да попови прођу, озбиљно увоштени у свој мисији последњег земаљског праштања жигосаним отпадницима.
Маса се од поноћи тискала уз дашчану бину са вешалима, чекајући да изведу “разблудну” кћи, заслепљујуће лепоте, коју јој физичке наказе и духовни богаљи, чија моћ није успела пазарити ни делић њене раскоши, нису могли опростити.
Њу је са повезом преко лица водио убица, отац развратне кћери удате за човека јефтине главе и прескупих ногу, распуштенице чији су први брак разтурили отац и стричеви, бившег јој домаћина који је осим новчаником ничим није дојмио.
“Разјебаћемо ми то”, говорио је стриц, патер фамилијас напрасно обријаних бркова док смо седели у вили лепог имена и гледали последње носиоце ковчега од лафета до гробнице.
“Куку ти га Србијо”, поскакивао је док је официјелни спикер изговарао имена. Тог дана хапшени су и аутомобили са затамљененим стаклима и сви са тамнијом прошлости. Два без душе један без главе, насловио сам колумну о времену “ Сабље”
Буди ме свена из “Сабље”:
“Амфилохије, викао је колико га грло носи џокер свих система. У кафани, монархистичког имена, познатој по пуцњави и једним убиству.
настао је тајац. Мајстор придеоног новинарства, жонглер дискваливикатива, стајао је раширених руку, дочекујући архипастира, тих дана разапињаног у штампи због говора над одром покојника, чији се покушај домаћинског буђења, завршио трагично. Домовина му је опростила кокетирање са џелатима, али џелати покушај враћања у загрљај отаџбини, нису.
“Амфилохије само ти моје грехе можеш да носиш без трунке дилема, да ће их уз твоје молитве тамо негде мало ублажити”.
“Ти си једини кадар да се појакаш са овом пошасти што надолази”, наставио је театрално док смо стајали на средини
“Кнеза” у позној ноћи времена “ Сабље”.
Дан пре смо стигли из Подгоорице. Митрополит је на карираном блокчету перворирсних листова писао говор. Сваку страницу би отцепио и дао ми на читање. Нисам видео ништа спорно у тим речима разборитим, утешним и умирујућим за фамилију, али и праштајућим за покојника чија је крв спрале његове али не и грехе сабораца му распоређених на виталним местима за рашрафљивање и оглобљивање Србије.
Гости упечатљивих фаца, ангажовани на пословима скупљања профита и трошења упумпаог новца, почеше да устају давајући почаст човеку чије су речи одзвањале у ушима грађана. Тада сам схватио да и најбенигнија мисао са малигним тумачењем може постати опасна. Зализана бубашваба, нашмркани кенгур, замишљено мајмунче, и још сијасет напрасно пробуђених фаца без лица, грмело је са тв екрана на овог човека од чије личне храброст, духовне снаге и интелектуалне супериорности су сви редом зазирали.
Покојник је покушао да искорачи из нацртаног круга, подељеног на коцкице кроз које је могао да скакуће. Ван тога га је чекао снајпер. Вероватно два. Главни да га рани и упозори, и други да овери мету и да нетрагом нестане.
Све остало је представљало декор.

Од патријарховог става да покојника сахрани један свештеник – парох, до позива удовице митрополиту да лчно чинодејствује са осталим владикама и уприличи краљевско опело какво је имао краљ Александар Карађорђевић. Сви су имали користи. Необавештени и нејаки Урош је разгоропађен легализовао сарадњу са Хагом, Тијанић је отерао буба швабу у Беч, нашмркане кенгуре склонио са политичке сцене,, док се замишљено мајмунче маскирало Повленским маглама.
Покојник је покушао да пегла своју издају, да се супростави газдама од чијих пара је демонтиран Милошевић али је и удовица имала шта да броји у оставинском поступку, вредном једног оседњег градића у Србији.
Хајка на митрополита трајаће месецима, све до доласка на власт слабо информисаног ВК. Сада ми каже један добронамерни епископ да је у Србији основан тим, за вођење пропаганде против Ђеда чији би епилог био сваљивање одговорности за евентуални неуспех формирања владе, коначна елиминација из јавног простора Србије што би, по њима био, још један корак ближе и фактичкох аутокефалији СПЦ у ЦГ.
Вешала са почетка ове приче су само део инвентара уколико се ДПС придигне из ногдауна.
Остаје канабет Цетињског манастира, где су се кроз историју доносиле судбоносне одлуке. И порука Амфилохијееее оволико гордости, сујете и похлепе само ти можеш да обуздаш. За канабет их куни пред ћивотом благосиљај.

Мишо Вујовић/ИН4С