За мене су најсрамније странице у историји моје државе то што је учествовала у агресији на Југославију.
Овако почиње исповест позната италијанска новинарка и публициста Марилина Века.
– У овом тренутку видим цело Косово као простор без наде – каже Века.
Њен потпис на петицији, која је у фебруару 2019. године предата влади Италије са захтевом да преиспита признања Косова, потврда је двадесетогодишњег пожртвованог рада на откривању истине о животу Срба на Космету после доласка мировних снага КФОР-а.
Из њених разговора са Србима на Косову и Метохији, поготово са породицама отетих, настале су четири књиге: “Изгубљено Косово”, “Пејзаж душе”, “Затвор под отвореним небом” и “Вучје срце”.
То је утисак да се догађа геноцид над једним народом, како физички, тако и културни, а о томе нико не говори. Све се дешава на само сат времена од Рима… Мислим да је то неподношљиво – објашњава Века.
Борба за истину о Косову
Више од 50 пута је била Косову и открива шта је то што је изнова врац́а у српску јужну покрајину.
– Једно обећање дато 2002. године оцу Драгану који је у то време био у Витини. Тамо, у Витини, остало је неколико десетина Срба. Разговарала сам с њим, питала шта могу да учиним, била врло потресена оним што сам видела и хтела сам да помогнем. Рекао ми је да се вратим, само да се вратим и испричам то што сам видела. Само је то тражио од мене… И то сам урадила – говори Века.
Прва је упозорила на шверц људских органа киднапованих Срба са Космета.
– Више од 2.000 Срба је нестало пред очима тзв. међународне заједнице и никога за то није брига. Нажалост, за то нико и не одговара, а у медијима, чак и неким у Србији, појављују се и даље искази типа: наводни шверц органа, наводна жута кућа – напомиње Века.
Века прича шта ју је уверило да је шверц органа отетих Срба са Косова истина.
– Ја ту немам никакву дилему. Чула сам многа сведочења чланова породица, многе исказе сведока, видела да се многе приче подударају. Људе су мање-више одводили на исти начин, имамо сведочења о привременим затворима који се доводе у везу са одвођењем људи и потом њиховим преласком у Албанију…
Новинарка подсећа на извештај истражитеља Дика Мартија:
– Добили смо и сведочења из извештаја Дика Мартија, а упркос чињеници да сведоци касније мистериозно нестају или доживе несрец́у, има и живих. Навешц́у само један пример – случај инжењера Драгана из околине Партеша, чију сам мајку добро упознала. Он је одведен и убачен у кола, пред очима више сведока, док је улазио у фабрику ИБГ у Гњилану, у којој је радио, а која је септембра 1999. године прешла под контролу ОВК. На крају је одведен у Албанију, где су му насилно извађени органи. Све се то десило у року од две године, а он је био жив до 2001, о чему имамо потпуно основана сведочења. Како за овај случај, тако и за друге случајеве. Своје текстове не заснивам на машти, нити су у питању емоције, вец́ се ради о конкретним чињеницама.
Марилина је прва писала о жртвама осиромашеног уранијума на КиМ међу италијанским војницима. Она објашњава како се тај проблем решава у Италији:
– Са много прикривања. До сада смо с тим у вези добили само једно признање. У претходној влади, састављеној од Лиге за север и Покрета пет звезда, министар здравља, иначе жена чије је презиме Грило, по вокацији лекар, патолог, званично је поднела извештај Представничком дому италијанског Парламента и изнела бројке: радило се о око 400 мртвих италијанских војника и 7.500 оболелих. То је први пут да су изнете бројке, а мислимо да су оне много вец́е. До сада је 20 пресуда италијанских судова осудило Министарство одбране и пресудило у корист породица умрлих које су тражиле одштету. Видећемо шта ће се догодити.
Најсрамнија страница у историји Италије
Обележено је 20 година од НАТО агресије на СРЈ, а Века прича како данас види њене последице, коме је била потребна та агресија:
– За мене су најсрамније странице у историји моје државе то што је учествовала у агресији на Југославију. У Уставу Републике Италије стоји да Италија одбацује рат, а водили смо рат са државом која нам није објавила рат, која нас није напала, са социјалистичком, пријатељском земљом… Као последица, створена је нека врста црне рупе у центру Европе, а то је криминална држава Косово са америчком базом “Бондстил”, која стоји као бастион америчких интереса, сигурно не европских… Дуго је припремана та агресија, било је јасно шта ц́е се догодити…
Данас, када се све више открива шта се те 1999. године заиста дешавало и како је креиран “случај Рачак”, остаје питање коме је и из којих интереса све то требало?
– Мислим да је одлука била да се уништи Југославија, да Американци направе слободан пролаз у центру Европе, на Балкану. То није могло да се спроведе уз присуство јаких српских институција, зато што Србија никада не би то дозволила и стога је било потребно да се уклони један народ, да се уклони Србија, њена институционална функција, да би се направио слободан пролаз за читав низ различитих врста трговине, незаконитих активности које се сада слободно обављају.
Србија у Европи, али не на коленима
Чињеница је да односи између држава никада нису црно-бели, да поред званичне постоји и народна дипломатија. Италијански војници у саставу КФОР-а су истински обављали свој посао штитец́и оне који су били најугроженији на Косову – Србе и српске манастире.
У Војнофилмском центру “Застава-филм” снимљен је и документарни филм “Седморица са Дрине” о седморици Италијана, младих гарибалдинаца који су били добровољци српске војске у Првом светском рату.
Века, кад би се присетила акција италијанских војника који су у то време помогли у превожењу српске војске из Драча и Валоне, питала би се где би биле те тачке “златног пресека” у италијанско-српским односима? Оно објашњава шта је то што нас највише спаја и где то можемо највише да видимо:
– Што се гарибалдинаца тиче, захваљујем Вам се на том питању, то је страница италијанске историје коју много волим.
Организовали смо конференцију на Универзитету у Модени у сарадњи са Катедром за Источну Европу о једном од гарибалдинаца – Ђузепеу Барбанти Бродану, који је био анархиста, социјалиста, који се борио против Турака заједно са Србима и који је потом написао дивне странице о свом боравку у Београду. То је права слика братства, интернационализма, скоро геваризма, као израз најјачег осец́аја слободе, која ми заиста лежи на срцу. Стога слава гарибалдинцима за њихово пријатељство и социјалистичку интернационалност са Србима.
Како види Балкан данас, као и положај Србије у њему?
– Балкан је увек био централни простор Европе. Насмејем се када чујем како Србија треба да уђе у Европу. Србија је срце Европе. На Балкану је увек било рата и сукоба… Сматрам да Србија мора апсолутно бити део Европе, чак и ове веома мањкаве Европе…
Извор: Srbija Danas