У страху су велике очи. О томе најбоље говори чињеница да једно периодично статистичко истраживање добија апокалиптичну димензију за одређену групацију грађана у Црној Гори. Паничне епизоде бранитеља тековина дотрајале и бајате власти представљају предстојећи попис, ни мање ни више него „истрагом Црногораца“.
А ни условно речено, тривијална ствар каква је попис становништва, у нашој земљи не може проћи тихо. Резултати обичне статистике се ишчекују више него изборни. Каква је то заједница друштва у којој држава нестаје на парламентарним изборима, а народ на попису становништва?
Нарочито је ових дана занимљив и нестанак границе између одлазећег владиног и невладиног сектора.
Уврнута иницијатива Центра за демократску транзицију да се на предстојећем попису не прикупљају подаци о језику, вјери и нацији побуђују сумњу о регуларности пописа из 2011. године. Да ли ирационални страх очигледних симпатизера бивше власти заправо открива драстичну неподударност између два пописа у размаку од десет година.
Иначе, ово невладино удружење је било у хибернацији за читав низ кршења основних људских права и слобода у протеклом периоду, а кад се већ позвало на Француску, Аустрију, Италију и остале европске земље које не прикупљају податке о идентитетским питањима, заборавило је да се позове на те земље када су у питању поштовање устава, борба против корупције и организованог криминала, фер и демократски избори др.
Штавише, оно иницира варијанту пописа на основу ког се не би могла одредити ниједна национална мањина, која своја посебна права и заштиту црпи директно из устава.
То би узгред, значило и нестанак мањинских партија у парламенту, будући да у расподјели мандата учествују по повлашћеним условима прописаним Законом о избору одборника и народних посланика, а управо те привилегије користе на основу чињенице да припадају одређеној мањинској групи, према подацима са последњег пописа становништва.
Попис је у последњих 100 година црногорске историје, попут клацкалице. Наизмјенично подизање и спуштање двије нације. Како се која подигне у ваздух, друга се спусти на земљу. То се не би дешавало да ни слобода изражавања и мишљења није била стављана на полугу.
Зато реформа друштва у Црној Гори треба да крене од најосновније ствари, слободе.
Да она и права грађанина никада више не буду стављена на било какву љуљашку, или пак нечија клатна, која су у својим клаћењима ишла улијево и копала пасја гробља.
Коста Ненезић/ИН4С